Zašto je Trampov najnoviji potez mač sa dve oštrice: Ko zapravo plaća carinu i da li će oni koje štite „biti oštećeni“?

Svrha carina može varirati: od zaštite domaće industrije i podsticanja lokalne proizvodnje, do generisanja prihoda za državnu kasu ili čak korišćenja iste kao političkog oruđa u trgovinskim pregovorima. Međutim, kao i mnogi ekonomski instrumenti, i tarife imaju svoje negativne strane, koje su često predmet debate među ekonomistima, političarima i javnosti.

Običaji postoje od davnina, čak i pre nego što su moderne nacije i države postale globalni akteri. U davna vremena, carine su se naplaćivale na trgovačkim putevima, kao što je Put svile, gde su carinici naplaćivali naknade za prolaz robe kroz određene teritorije. U srednjem veku carine su postale važan izvor prihoda za kraljeve i feudalne gospodare, koji su ih koristili za finansiranje svojih armija i projekata, piše Klix.

Kako funkcionišu carine?

U savremeno doba carine su postale ključni instrument u razvoju nacionalnih ekonomija. Tokom 19. veka, mnoge zemlje, uključujući Sjedinjene Države, koristile su carine da zaštite svoje mlade industrije od konkurencije sa starijim i razvijenijim industrijskim silama, poput Velike Britanije. Na primer, Sjedinjene Države su imale visoke carine na uvoznu industrijsku robu tokom 19. veka, što je pomoglo u razvoju domaće proizvodnje.

Međutim, posle Drugog svetskog rata, svet je krenuo ka smanjenju carinskih barijera kroz različite međunarodne sporazume, kao što su Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT) i kasnije Svetska trgovinska organizacija (STO). Cilj je bio podsticanje slobodne trgovine i smanjenje trgovinskih barijera, što je dovelo do globalizacije i povećanja međunarodne trgovine.

Carine se obično naplaćuju kao procenat vrednosti uvezene robe (ad valorem carine) ili kao fiksni iznos po jedinici robe (specifične dažbine). Kada roba stigne na granicu, carinici procenjuju njenu vrstu, vrednost i količinu, a zatim naplaćuju odgovarajuću carinu. Ovaj porez plaća uvoznik, odnosno preduzeće ili fizičko lice koje uvozi robu u zemlju.

Na primer, ako američka kompanija uvozi televizore iz Kine, moraće da plati carinu na te televizore kada stignu u Sjedinjene Države. Ako je tarifa određena na 25 odsto, a vrednost uvezene robe je milion dolara, uvoznik će morati da plati 250.000 dolara carine.

Trampova tarifna politika

Donald Tramp je tokom svoje predsedničke kampanje i mandata često isticao kako će carine pomoći Sjedinjenim Državama da se „vrate na svoje mesto” u globalnoj ekonomiji. Njegov pristup se zasnivao na uverenju da su Sjedinjene Države predugo trpele nepoštenu trgovinsku praksu, posebno od Kine, koja je, prema Trampu, „krala“ američka radna mesta i iskorišćavala američko tržište.

Tramp je predložio visoke carine na uvoz iz raznih zemalja: 10 do 20 odsto na sve uvezene proizvode, 25 odsto na robu iz Meksika i Kanade, ali i na kinesku robu. On tvrdi da će ove tarife naterati strane zemlje da plate svoj „pravedan deo“ i da će Sjedinjene Države postati bogatije prikupljanjem ovih poreza.

Međutim, ovo tumačenje carina je pojednostavljeno i ne uzima u obzir složenu dinamiku međunarodne trgovine. Carine nisu porez na inostranstvo, već na uvoznike u zemlji koja ih nameće. U slučaju Sjedinjenih Država, to su američke kompanije koje uvoze robu iz inostranstva. Ako te kompanije odluče da dodatne troškove prebace na potrošače, onda će američki građani na kraju platiti više za tu robu.

Ko zapravo plaća carine?

Kao što je već pomenuto, carinske dažbine formalno plaćaju uvoznici, ali u praksi se troškovi često prebacuju na potrošače. Na primer, ako Valmart uvozi robu iz Kine i plaća carine na tu robu, verovatno će povećati cene te robe u svojim prodavnicama kako bi nadoknadio dodatne troškove. To znači da će američki potrošači plaćati više za proizvode koje kupuju, što znači da su oni ti koji na kraju snose teret carina.

Pored toga, tarife mogu imati i druge negativne efekte. Ako cene uvoznih proizvoda porastu, potrošači mogu da smanje potrošnju, što može dovesti do smanjenja prihoda za trgovinske lance i druga preduzeća koja se oslanjaju na uvoz.

Takođe, carine mogu izazvati odmazdu drugih zemalja. Na primer, ako Sjedinjene Države uvedu visoke carine na kinesku robu, Kina bi mogla da odgovori uvođenjem carina na američke proizvode, što bi moglo naštetiti američkim izvoznicima i dovesti do gubitka radnih mesta u određenim industrijama.

Ekonomski efekti tarifa

Ekonomski efekti tarifa su složeni i mogu varirati u zavisnosti od situacije. S jedne strane, carine mogu zaštititi domaću industriju od strane konkurencije, što može dovesti do povećanja domaće proizvodnje i zaposlenosti u određenim sektorima. Na primer, ako se nametnu carine na uvoz čelika, to može pomoći američkim proizvođačima čelika da se takmiče sa jeftinijim uvozom.

Međutim, s druge strane, tarife mogu dovesti do povećanja cena za potrošače i smanjenja efikasnosti u privredi. Ako domaći proizvođači nemaju podsticaja da poboljšaju svoju efikasnost jer su zaštićeni tarifama, to može dovesti do stagnacije i smanjenja inovativnosti. Pored toga, carine mogu izazvati trgovinske ratove, što može imati široke negativne posledice po globalnu ekonomiju.

Tarife su složen instrument koji može imati i pozitivne i negativne efekte na privredu. Dok Donald Tramp tvrdi da su carine porez na strane zemlje, realnost je da su one porez koji na kraju plaćaju američki potrošači i kompanije. Pored toga, carine mogu imati široke ekonomske i političke posledice, uključujući povećanje cena, smanjenu potražnju i trgovinske sukobe sa drugim zemljama.

Stoga, iako tarife mogu biti deo strategije za zaštitu domaće industrije, one nisu magično rešenje koje će Ameriku učiniti bogatijom, kako Tramp često tvrdi. Umesto toga, oni mogu dovesti do niza novih izazova i problema koji bi dugoročno mogli naštetiti američkoj ekonomiji.