Simbolika društvenih promena koju gotovo niko nije shvatao: 25 godina od „krvavog Prajda”

Prvi pokušaj organizovanja Prajda u Srbiji 2001. godine usledio je svega nekoliko meseci nakon pada režima Slobodana Miloševića, a njegovi organizatori, vođeni idejom promena, želeli su da otvore prostor za vidljivost i prava LGBTQ+ zajednice, verujući da dolazi period većih sloboda.

Međutim, sloboda je u tom trenutku, reklo bi se, bila selektivna i nije uključivala LGBTQ+ populaciju u svoje okvire.

Učesnike prvog Prajda napale su ekstremno desničarske grupe, huligani i pojedini pripadnici navijačkih grupa, a nasilje je eskaliralo u prebijanje, gađanje kamenicama i vređanje, uz prisustvo policije koja nije adekvatno reagovala niti uspela da zaštiti učesnike prve beogradske Parade ponosa.

Veliki broj ljudi je povređen.

Odatle i naziv „krvavi Prajd”. Ovaj događaj ostao je prekretnica u srpskoj LGBTQ+ istoriji ne samo zato što je pokazao nivo homofobije i nasilja u društvu početkom 2000-ih i razotkrio slabosti institucija u zaštiti građanskih prava, već i zato što je postao simbol početka dugotrajne borbe za LGBTQ+ prava u Srbiji, koja i danas traje i sa sobom nosi slične probleme i sistemska zakazivanja u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava zajednice.

Nakon „krvavog” Prajda, Parada ponosa nije održavana godinama zbog bezbednosnih rizika. Novi pokušaj organizacije usledio je 2009. godine, ali je i taj Prajd otkazan. Gotovo decenija je prošla do sledećeg beogradskog Prajda i tek je 2010, uz velike nerede, Beograd dobio Paradu ponosa. Međutim, tek od 2014. godine, uz jake mere obezbeđenja, Prajd se „neometano” održava u prestonici Srbije. Ipak, iako parade ima, prava za LGBTQ+ populaciju i dalje izostaju.

Da se 25 godina kasnije priseti atmosfere sa prvog Prajda u Srbiji 2001. godine, ali i da oceni dokle smo stigli sa društvenim promenama po pitanju prava LGBTQ+ populacije, upitali smo Gorana Miletića, osnivača i izvršnog direktora Balkans Forward fondacije.

Miletić za Danas ističe da je Beograd Prajd 2001. godine bio slika i prilika onoga što se tada dešavalo u Srbiji, a simboliku svega gotovo niko nije shvatao. Naime, suštinska ideja organizatora bila je da demokratske promene u oktobru 2000. godine znače da u Srbiji ima mesta za sve i da se i društvo promenilo. Takođe, kaže on, verovalo se da će, čak i u slučaju pretnji i mogućih incidenata, nova demokratska vlast imati jasan stav, što bi u praksi značilo da će policija reagovati na svako ugrožavanje bezbednosti. Ni jedno ni drugo se nije desilo.

– Neverovatna količina mržnje od strane nekih delova SPC, huligana i ekstremista obeležila je taj dan, a s obzirom na to da učesnika nije bilo mnogo, napadali su sve one, uglavnom žene, koji su im delovali kao pripadnici/ce LGBTQ+ zajednice. Policije gotovo da nije bilo, a retke reakcije policajaca bile su haotične i neefikasne. Za zajednicu je to značilo da predstoji dug period u kome nije bilo moguće imati slobodu okupljanja kakvu imaju svi drugi građani Srbije. Za Srbiju je to značilo da su nacionalistički i ekstremistički krugovi pokazali da su i dalje glavna snaga u društvu i da oni odlučuju o svemu, pa i o tome ko ima pravo da šeta Beogradom – naglašava Miletić.

Danas je situacija drugačija, ali i ista, kaže on. Sa jedne strane, ističe, Beograd Prajd se od 2014. godine održava svake godine, uz konstantno smanjenje broja policajaca koji obezbeđuju skup, a atmosfera je gotovo kao na svakom Prajdu u svetu. Ipak, šokantna i bezrazložna zabrana EuroPridea 2022. godine pokazala je da isti krugovi i dalje odlučuju ko može da šeta, a ko ne, primećuje on.

– U suštini, vlast nikada nije ponudila nikakvo objašnjenje za zabrane te godine. Štaviše, Zakon o istopolnim zajednicama, koji je bio pred usvajanjem, odjednom je stavljen u fioku. Predsednik, koji je tokom EuroPridea rekao da takav zakon mora i treba da se usvoji, odjednom je počeo da ponižava LGBTQ+ zajednicu rekavši da takav zakon nikada ne bi potpisao. Ponovo smo na početku – uviđa Miletić.

Upitan šta treba da se izmeni kako bi zajednica dobila jednaka prava u društvu, sagovornik ističe da je, uz veoma malo političke volje, sve ono što je potrebno uraditi moguće sprovesti za manje od mesec dana.

– Zahtevi koje Beograd Prajd ima već više od jedne decenije nisu se promenili: Zakon o istopolnim zajednicama, Zakon o rodnom identitetu, rehabilitacija svih koji su osuđeni za homoseksualnost pre 1994. godine, bolja zdravstvena zaštita za trans osobe, brža reakcija tužilaštva i sudova u slučajevima nasilja i tako dalje. Međutim, vlast nema volje da ispuni čak i neke simbolične zahteve koji nisu politički osetljivi, kao što je, na primer, izvinjenje i rehabilitacija svih onih koji su za homoseksualnost osuđeni pre 1994. godine. Sa druge strane, čak i kada krene u ispunjavanje nekog od zahteva, na primer besplatna PrEP i PEP terapija za one kojima je potrebna, stane se na pola puta bez ikakvog razloga – ističe on.

Govoreći o najvećim problemima sa kojima se LGBTQ+ zajednica suočava, Miletić ističe da su zahtevi Beograd Prajda ključni i urgentni, te da je neobjašnjivo uporno odbijanje vlasti da donese Zakon o istopolnim zajednicama, u situaciji kada većina građana podržava ono što ovaj zakon donosi. On navodi podatak da je već 2020. godine 76 odsto građana bilo za to da istopolni partneri mogu da se posećuju u bolnici. Takođe, statistika iz tog perioda pokazuje da je više od 65 odsto građana podržavalo nasleđivanje, zajedničku imovinu i zdravstveno osiguranje istopolnih partnera.

Takođe, u kontekstu aktuelne situacije Miletić primećuje da su razočaravajući i opozicija i studentski pokret, koji ili ćute o ovom zakonu i LGBTQ+ pravima ili nisu dovoljno eksplicitni i glasni. Sa druge strane, podsetimo, prošle godine je Prajd svim srcem stao uz studente.

Miletić izdvaja da je posebno opasan podcenjujući pristup, čak i onih koji su tradicionalni saveznici LGBT zajednice, a koji često govore da problemi ove zajednice više nisu zanimljivi jer nema „krvi”, odnosno jer nasilje ne deluje tako sistematski kao ranije.

– U situaciji kada imamo suprotstavljene trendove u Evropi, sa jedne strane neke zemlje ograničavaju prava trans osoba, a sa druge strane ustavni sudovi mnogih zemalja proširuju prava istopolnih parova u situacijama kada adekvatan zakon nije donet, Srbija se odlučila da se pravi da se sve ovo ne tiče jednog dela njenih građana – zaključuje Miletić.