Bolest podražavanja i ugledanja na druge

Tokom dugog stranstvovanja nailazio sam tako često na naše, srpske ljude u inostranstvu koji su na moja ubeđivanja i zapomaganja da treba da vodimo pametnu srpsku politiku, odgovarali kratkim refrenom: A Hrvati?… Na to sam odvraćao, tako reći decenijama, jednostavnim i ne baš kratkim odgovorom: srpski narod je vekovima gradio svoju sudbinu ne ugledajući se na Hrvate. Zašto bi se danas na „hrvatske“ gluposti odgovaralo „srpskim“ glupostima?
Tek kada sam pre godinu dana stigao u svoju zemlju, video sam da je bolest podražavanja, imitiranja, ugledanja na druge, nepametne i lude, postala maltene kredo srpske nacije, bar velikog postotka našeg stanovništva, čak i u nekadašnjoj Srbiji! Kada je Ustav sadašnje Republike Srbije utvrdio da u Republici žive građani, svaki prosvećen i slobodouman čovek ove zemlje morao je biti ponosan – ne svaki Srbin, ali svaki prosvećen i slobodouman Srbin – iako je taj ustav bio tako reći oktroisan od sadašnjeg nedemokratskog režima. Nijednog trenutka nisam mislio na Republiku Hrvatsku koja se već svojim ustavom potvrdila kao „hrvatska država“, kao „republika Hrvata“ i, prirodno, „i ostalih građana“. Kada sam sreo u Parizu jednog Hrvata, člana redakcije pariske Radio France International, koji je tvrdio da je proglašenje Srbije „republikom građana“ samo podvala Hrvatima… nikada mi nije bilo jasnije da ne treba podražavati Hrvate! Siguran sam da ima Hrvata koji ne misle kao ovaj moj poznanik iz pariske radio-stanice, ali mene u ovom napisu interesuju Srbi, srpski javni radnici, srpsko javno mnjenje u ovom našem metežu, paklu i cirkusu, kako se može danas obeležiti „naša zemlja“.
Moje radovanje da Republika Srbija nije „srpska država“ bilo je kratkog veka, jedva godinu dana. Dnevna štampa obavestila je krajem jula (1991) da je donet zakon u Republici Srbiji o „službenoj upotrebi jezika i pisma“: ne opoziva se ustavni termin o srpskohrvatskom jeziku, ali se protivno Ustavu uvodi termin „srpski jezik“. Uvodi se u službenu upotrebu ćirilično pismo.
Prema zakonu, nesrbi imaju pravo i na svoj jezik i na svoje, latinsko, pismo, ali tendencija zakona je jasna: ko računa na neku „pravdu“ ili na neke privilegije u odnosima s republičkim vlastima, treba da „piše i govori srpski“… Nekada se na osnovu ove izreke pravila dosetka; sada smo stigli najzad u nacionalistički mrak! Ne može savremena Srbija da nađe svoj pravi put, nažalost: da brani svoje nacionalne interese, ne vređajući nacionalne interese drugih naroda koji žive u Republici Srbiji – a to je trećina stanovništva.
Ako u „užoj Srbiji“ živi više od 80 odsto Srba, u Republici Srbiji ih je samo 66,3 odsto. Broj onih „koji su se izjasnili kao Jugosloveni“ 1981. godine verovatno nešto povećava postotak Srba, ali teško može da dostigne nivo stanovništva Hrvata u Hrvatskoj: 75 odsto! Šta tek da se kaže za latinsko pismo kojim se služe ne samo nacionalne manjine, kao što su albanska i mađarska, već se tim pismom služe i Bošnjaci i Muslimani u Bosni, a na njih moramo misliti kao i na Makedonce kao poseban narod blizak Srbima!
Međutim, ono što zastrašuje, to nije Miloševićev i miloševićevski Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma u Srbiji, zastrašuje pozadina trenutne srbijanske ksenofobije koja uporno sve čini kako bi se „srpska država“ ne „proširila“ na Dalj, Kostajnicu i Knin, nego kako bi se svela na „užu Srbiju“, eventualno na Šumadiju! U jednom opozicionom nedeljniku pojavio se članak jednog mog prijatelja u kome stoji da se on užasava što „kosmopolitski orijentisani srpski intelektualci“, „srpski Evropejci“ – a reč je o Demokratskoj stranci – smatraju „da se dobro shvaćen srpski nacionalni interes u savremenom svetu iscrpljuje u uspostavljanju takvog poretka u kome će svakom građaninu biti obezbeđena u punom obimu sva civilizacijska prava čoveka i građanina“!
Nastavlja se