„Ćaci sam, ponosim se time“: Kako stanovnici Ćacilenda proslavljaju prvu godišnjicu

Sunce je izmamilo i građane koji prolaze pored ograđenog „Ćacilenda“, čekaju prevoz i šetaju gradom, ali većina nije bila raspoložena da komentariše rođendan okupacije Pionirskog parka.

Uz dobacivanja „žurim“ i „nemam vremena“, zaobilazili su pitanja nekoliko novinarskih ekipa koji su došli da izveštavaju sa godišnjice.

Stariji par koji je stajao pokraj GSP stanice, upitan šta misli o tome što se danas navršava godinu dana otkako većina ljudi ne može slobodno da koristi Pionirski park, kazao je za Danas: „Čekamo autobus koji će svakog momenta da naiđe, a verovatno ko je to organizovao ima neki moćan motiv da to uradi. Ko smo mi da o tome rasuđujemo.“

Žena koja je takođe čekala autobus na trotoaru preko puta Skupšine, kazala je za naš list da se godinu dana ništa nije desilo, a da je još od ubistva Đinđića sve krenulo naopako.

– Mi tapkamo u mestu. Na protestima sam od 1991, od Miloševića, ali nikad nije bilo ovako – kazala je ona.

Balać, student koji želi da uči: Ostaćemo zapisani u novijoj istoriji Srbije

„Slavljenici“ su a druge strane i te kako imali šta da kažu. Primetili su da fotografišemo u njihovom smeru, dobacili nešto i skočili sa klupe, te smo ih zamolili za izjavu.

Na poručenu čestitku „Srećan rođendan“, Vladimir Balać, student Fakulteta tehničkih nauka (FTN) Univerziteta u Novom Sadu, odgovorio je: „Nismo se mi rodili 6. marta“, pa smo se ispravili i poručili „srećna prva godišnjica“ i upitali studenta kako je proslavljaju.

– Proslavljamo između sebe, u miru i zajedništvu, onako kako smo i došli. Student sam iz Pionirskog parka i slobodno mogu da kažem – ćaci, ponosim se time. Godinu dana smo bili ovde i kad je bilo najteže, kada su tamo grupe ljudi koji ne vole našu zemlju pokušali da je sruše. Studenti iz Pionirskog parka se bore i borili su se za bolje obrazovanje, slobodne fakultete, slobodnu državu i čuvali su državu i njene najvažnije institucije. I mi ćemo ostati, ja bar tako mislim, zapisani u novijoj istoriji Srbije kao ljudi koji se nisu bojali da javno iskažu svoj stav, čak i ako su zbog toga bili progonjeni, maltretirani i spopadani. Išarali su kuću moje bake u Futogu i kuću u kojoj živim sa roditeljima. To me nije pokolebalo da se borim – kazao je Balać za Danas.

Od napada na novinare do požara – godišnjica Ćacilenda

Podsetimo, 6. marta 2025. godine dobili smo čuveno šatorsko naselje sastavljeno od „studenata koji žele da uče“, poznatih i kao „Studenti 2.0“, koji su se uselili u šatorski kamp u Pionirskom parku u Beogradu, u blizini Predsedništva i Skupštine. Kamp je sarkastično nazvan Ćacilend, zbog nevešto ispisanog grafita na ulazu u Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu: „Ćaci u školu“.

Ćacilend je kontraprotest studentskim blokadama i protestima širom Srbije. Pored Danasovog sagovornika, najpoznatiji je student Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Miloš Pavlović, poznat kao Nulti Ćaci.

Pored studenata koji žele da uče, u Ćacilendu su obitavale i diskutabilne ličnosti kriminalne pozadine, te ni incidenti na ovom prostoru i oko njega nisu izostali. Dolazilo je do verbalnih sukoba između studenata u blokadi i ljudi u kampu. Novinari i građani često nisu mogli da uđu u park, a bilo je i privođenja novinara koji su pokušavali da snimaju. Prostor je ograđen i čuvan, uz policijsko prisustvo i kontrolisane ulaze. Pred Novu godinu deo šatorskog naselja je uklonjen, ali ne u potpunosti.

Pored napada na novinare, od najpoznatijih incidenata koji su se dogodili u Ćacilendu izdvaja se pevanje pesama i puštanje glasne muzike tokom štrajka glađu Dijane Hrke, majke jednog od nastradalih pri padu nadstrešnice u Novom Sadu, uključujući pesmu „Pošla majka da potraži sina“. Tu su i požar i pucnjava u kojoj je jedna osoba ranjena u butinu, kada je osumnjičeni iz vatrenog oružja ispalio metke u gasni cilindar/agregat, izazvavši vatru u jednom od šatora.

Atanacković: Žvrljotina koja je definisala kategoriju ljudi sa društvenog dna

Upitan da se osvrne na godinu dana Ćacilenda, kao i na koji način su on i njegovi stanovnici uticali na (ne)kulturu Beograda, Dejan Atanacković, umetnik, pisac i aktivista inicijative Beograd ostaje, primećuje da je „genijalno, naprosto, kako je ta reč ‘ćaci’, jedna nepismena žvrljotina, definisala čitavu jednu kategoriju ljudi sa društvenog dna, ne zbog njihovog socijalnog statusa, ne zbog njihove ekonomske ugroženosti, već zbog stravične moralne anesteziranosti koja je nusproizvod jedne sada već otvoreno fašističke diktature“.

– Suštinski, reč „ćaci“ znači amoralni i beskičmeni kreten, dupelizac i kriminalac. A onda imamo situaciju da se vrhovni vođa te piramide zla i sam identifikuje s tom rečju i kaže: i ja sam amoralni i beskičmeni kreten, dupelizac i kriminalac i ponosan sam na to. I onda njegovi robovi to ponavljaju i kažu „svi smo mi to isto“ i odštampaju majice na kojima to piše. I onda mi imamo sasvim jasnu sliku države kojom vladaju amoralni i beskičmeni kreteni, dupelisci i kriminalci – primećuje Atanacković.

I mada to, kako kaže, nije posebno ohrabrujuće, makar je činjenično precizno i tragično i oporo smešno. Nažalost, dodaje Atanacković, to u Pionirskom parku nije jedini ćacilend, taj je samo najgluplji i pojavno najagresivniji. Ćacilend je, kaže on, i ograđeni teren na Ušću, ćacilend je svako kriminalno gradilište ovog režima.

– Reč „ćaci“ se, sa svojim preciznim značenjem, logično i neumoljivo prenosi i na razne „pismene“ slojeve društva, na sve one kolaboracioniste okupatorskog režima, na sve amoralne arhitekte, inženjere, umetnike, stručnjake u svojim oblastima, koji više ničemu u ovom gradu ne pripadaju, ni sa čim se više u svojoj moralnoj bedi ne mogu identifikovati, sem sa nekim otetim teritorijama, ograđenim i čuvanim okupatorskom policijom – zaključuje Atanacković.