Kakva je atmosfera u „Ćacilendu“ dan pre protesta protiv skupa „Studenata koji žele da uče“?

Ljudi ima malo manje nego obično, ali nije baš da je potpuno prazno, kako je rano jutros izvestio N1.

Preko noći su verovatno zamenili šatore i vreće za spavanje za udobniju postelju, pa su se ujutru, kad i ostali radni narod otpočinje smenu, vratili na posao da zarade dnevnicu.

Uglavnom su tu stariji ljudi koji ispijaju kafe i uživaju u prolećnom popodnevu. Od mlađe ekipe tu su pretežno momci koji izgledaju kao grubijani i koji su tu ako treba da se obavi neki prljav posao, odnosno istera novinar ili neki radoznali građanin koji se usudio da slika kamp.

Na svakom ćošku površine koju pokriva „Ćacilend“ nalazi se patrola policije sa manje ili više policijskih službenika.

Prethodnih nedelja to su najčešće bili pripadnici obične policijske brigade s kojima se dalo proćaskati o situaciji koja se oko njih dešava, sada su to pripadnici Žandarmerije i Interventne jedinice policije kojima se ne sme pisnuti i najbolje ih je izbegavati ako ne postoji baš preka potreba za kontakt sa njima.

Upitani da prokomentarišu protest protiv njihovog skupa najavljen za sutra, kamperi kažu da nisu čuli za tako nešto, a možda se samo prave.

Najavljeno je da će protest biti ispred policijske stanice Stari grad, pa verovatno računaju da će biti bezbedni kad glavni događaj nije tu ispred njihovog privremenog doma.

Jedan sredovečni gospodin je rekao da, što se tiče izjava medijima, postoji čovek koji je zadužen za to, prema njegovim rečima potrebno je ostaviti svoje lične podatke i legitimaciju. „Da se vidi da li si ubačeni element.“

Ispostavilo se da niko ne zna ko je „čovek zadužen za izjave“, samo je jedna žena pretpostavila da je to Miloš Pavlović, glavni student koji želi da uči.

„Rečeno mi je da ne smem nikakve novinare da puštam“, kaže redar na ulazu u glavni kamp „Ćacilenda“, Pionirski park, umesto odgovora na pitanje ko je taj „čovek zadužen za izjave“ i kako mu ući u trag.

Posle malo nagovaranja, pokušao je da pronađe nekog govorljivog i okrenuo je par brojeva.

„Niko mi se ne javlja na telefon od ovih, najbolje dođi kasnije popodne, pa možda bude neko koristan“, rekao je redar, a jedan od ljudi koji nastanjuju Pionirski park mu je u prolazu dobacio:

„Opa Miki, ti se od sinoć nisi pomerio.“

„Aa, pa mora da se radi“, odvratio mu je redar.

Iako je redaru rečeno da novinare ne pušta, bez problema se prošetao kroz izvorni „Ćacilend“.

U centru Pionirskog parka istaknut je veliki transparent na kome piše „Srbija UJEDINJENJE Srpska“, okolo su posedali neki ljudi obučeni u odeću sa kamuflažnim, militarnim motivima, ali sa sigurnošću se može tvrditi da nemaju veze sa pravom vojskom.

Iz jednog šatora istrčalo je nekoliko momaka, znatno ispod proseka godina ljudi koji se danas mogu videti u kampu, ali opet stariji od prosečnog studenta.

Tapkali su košarkašku loptu, orni da odigraju koji basket na plastičnom košu postavljenom na jednom betonskom proširenju.

Trenutak kad se dalo pomisliti „nisu ovi ljudi toliko loši, i nije ovo toliko zlo kakvim ga predstavljaju“, ali trenutak kratko traje.

Jedna devojka otvara vrata nekoliko Toi Toia poređanih sa strane parka bližoj ulici Kneza Miloša, proverava kakvo je stanje i, po svemu sudeći, svaki je neupotrebljiv.

O stanju Toi Toi toaleta možda najbolje govori postupak jednog pripadnika Interventne jedinice policije koji je, pored toliko poljskih WC-a, odlučio da nađe neki grm.

Starija gospođa, koja po svemu sudeći nije stanovnik kampa, pokušava da nađe izlaz iz lavirinta šatora.

„Kuda ja da izađem!?“ povikala je besno nekoliko puta u pravcu vašeg reportera i nekoliko policajaca.

„Morate skroz tamo, levo ka onim belim šatorima“, odgovorio joj je reporter Danasa.

„Kuda više skroz, ne znam gde je levo, ne može više ovako“, odvratila je slučajna prolaznica i uzela besno da korača preko trave ne bi li sebi nekako prekratila put do izlaza.

U pokušaju da napravi prikladne slike i snimke, reporter Danasa je sprečen od strane onižeg, ali „nabijenog“, starijeg muškarca bez kose i sa srebrnom kajlom oko vrata.

„Nije dozvoljeno da se slika kamp, sad ćeš da obrišeš to što si slikao“, rekao je gospodin sa kajlom, paleći cigaretu veoma jeftinog brenda i sa veoma malom količinom katrana.

Na pitanje ko to zabranjuje da se slika kamp, kao što to obično i biva, nije dao nikakav odgovor.

Vadeći telefon iz džepa i nespretno balansirajući cigaretu, upaljač i paklicu slabih i jeftinih cigara u jednoj ruci, zapretio je da će pozvati nekakvo obezbeđenje.

Izgleda da je on u kampu bio zadužen za to da pazi ko slika i snima, pa se uzbudio jer je konačno dobio priliku da bude koristan studentima koji žele da uče.

Obezbeđenja je zaista bilo, samo nije sigurno da li ih je gospodin sa kajlom pozvao ili su se slučajno obreli tu.

Nisu uspeli odmah da shvate ko je slikao i kome to treba oduzeti telefon, a i činilo se da ovog što lovi fotografe po parku i ne shvataju previše ozbiljno.

Tako je reporter iskoristio priliku da se ćutke odalji sa lica mesta, dok se iza dalje čuo žamor i pitanje: „Ko je bre slik’o?“

Zanimljivo je to da je nekoliko stranaca, reklo bi se negde sa područja jugoistočne Azije, slikalo kamp, ali njima niko ništa nije rekao — verovatno ne žele da u svet šalju ružnu sliku o Srbiji, a i Vučić svakako stalno priča da su Kinezi naši veliki prijatelji i braća.