Najtačniji prikaz uticaja televizije na društveni kapital došao je od člana tradicionalne i zatvorene amiške zajednice u jugoistočnoj Pensilvaniji, kao odgovor na posetu etnografa koji je pitao kako Amiši znaju koje tehnološke izume da priznaju a koje da izbegavaju: „Mi skoro uvek možemo reći da li će promena doneti dobre ili loše stvari. Određene stvari kao što su televizija ili radio, mi definitivno ne želimo. Oni bi uništili naše običaje posećivanja.
Robert D. Patman: Kuglati sam: slom i obnova američke zajednice (8)
Robert D. Patnam (1941) jedan je od najaktuelnijih američkih sociologa i politikologa. Profesor je na univerzitetu Harvard. Knjiga Kuglati sam: slom i obnova američke zajednice Patnamovo je kapitalno i najpopularnije delo. Pored toga, objavio je i: Hanging Together: Cooperation and Conflict in the Seven-Power Summits; Democracies in Flux: The Evolution of Social Capital in Contemporary Society (Edited by Robert D. Putnam); Better Together: Restoring the American Community.
Izvlačeći zaključke iz ogromnog broja novih podataka koji otkrivaju promene u ponašanju Amerikanaca, Patnam pokazuje kako smo postali uveliko odvojeni od drugih, te kako su se društvene strukture – bilo da se radi o udruženju roditelja i nastavnika, crkvi, ili političkim partijama – dezintegrisale.
Prevela s engleskog: Milana Bošković
Ostajali bismo kod kuće uz televiziju ili radio radije nego što bismo se sastajali sa drugim ljudima. Običaji posećivanja su važni zbog bliskosti ljudi. Kako možemo brinuti o svom komšiji ako ga ne posećujemo ili ne znamo šta se dešava u njegovom životu?“
Do sada smo otkrili da su gledanje televizije i posebno zavisnost od televizije radi zabave blisko povezani s građanskim neangažovanjem. Korelacija, međutim, ne dokazuje izazivanje. Alternativna interpretacija je sledeća: ljudi koji su društveno izolovani na početku gravitiraju prema televiziji kao liniji najmanjeg otpora. Bez pravog eksperimentalnog dokaza – u kojem su prikazani nasumično izabrani pojedinci – mi ne možemo biti sigurni da televizija sama po sebi izaziva neangažovanje. (Pošto se navodni efekti televizije verovatno talože godinama, gledanje od nekoliko minuta u univerzitetskoj laboratoriji će teško izazvati dublje efekte o kojima ovde govorimo.)
Zaista ubedljiv dokaz o ovoj suštinskoj ideji nije pri ruci, i imajući u vidu etička ograničenja eksperimentisanja sa ljudima, on neće biti dostupan u dogledno vreme. (Teško je znati da li će glasniji protest protiv takvog eksperimenta doći od subjekata koji su primorani da gledaju televiziju ili od onih koji su primorani da je ne gledaju.) S druge strane, nekoliko vrsta dokaza čini pripisivanje krivice televiziji više verovatnim. Kao prvo, epidemija građanskog neangažovanja počela je nešto više od decenije nakon proširene dostupnosti televizije. Štaviše, što je veća izloženost bilo koje grupe pojedinaca televiziji u detinjstvu, toliko je veći nivo njihove neangažovanosti danas. Većsmo primetili da se mlađe generacije, koje su izložene televiziji ceo život, odnose prema televiziji više iz navike, a ta upotreba iz navike je, zauzvrat, povezana sa manjim građanskim angažovanjem.
Upečatljivo direktan dokaz o uzročnom pravcu dolazi iz niza intrigantnih istraživanja zajednica sprovedenih malo pre i malo posle pojave televizije. Najimpozantnije od ovih istraživanja obavljeno je sedamdesetih godina u tri izolovane zajednice u severnoj Kanadi. Dugujući to samo slabom prijemu, stanovnici mesta (koje su istraživači fiktivno nazvali Notel) bili su bez televizije kad je istraživanje počelo. „Tretman“ čiji su efekti analizirani bilo je uvođenje jednog kanala Kanadske korporacije za emitovanje (CBC) stanovnicima Notela. Život u Notelu je bio upoređen sa životima u druge dve zajednice, Unitel i Muntitel. Iako je u drugim stvarima bio veoma sličan Notelu, tokom dve godine istraživanja stanovnici Unitela su dobijali nove TV kanale – pored CBC-a postepeno je uvođen program tri američke komercijalne mreže. Multitel je bio sličan u svim relevantnim stvarima ovim gradovima, iako je bio geografski nešto udaljen. Stanovnici Multitela su mogli primati sva četiri kanala tokom celog trajanja istraživanja.
Kanadski istraživačTanis Makbet Vilijams (Tannis MacBeth Williams) i njegove kolege objasnili su zašto je eksperiment obavljen u ova tri grada: „Osim što mu je anahrono nedostajao televizijski prijem u 1973, Notel je bio tipičan. Putevi su mu omogućavali uredan pristup, imao je dnevne autobuske linije u dva pravca, i njegov etnički miks nije bio neobičan. Grad je jednostavno bio lociran u dolini tako da transmiter koji je trebalo da obezbeđuje ceo kraj nije pružao prijem većini stanovnika.“
Takođe je značajna činjenica da je ovo istraživanje sprovedeno pre nego što su video-rekorderi i satelitske antene postali široko dostupni. Drugim rečima, verovatno da nikada više neće biti još jednog ovakvog primera zajednice u industrijalizovanoj naciji koja je suštinski slobodna od televizije. Rezultati su jasno pokazali da je uvođenje televizije smanjilo učešće stanovnika Notela u društvenim aktivnostima. Kao što istraživači koncizno tvrde, „pre nego što je Notel dobio televiziju, stanovnici su u longitudinalnom uzorku odlazili na više klupskih i drugih sastanaka nego stanovnici Unitela i Multitela zajedno, koji se nisu razlikovali. Nakon uvođenja televizije došlo je do značajnog opadanja u Notelu, ali ni do kakve promene ni u Unitelu ni u Multitelu“.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
