foto: Foto studio Boce / Darko PopovićOsobe sa mentalnim invaliditetom jedna su od najranjivijih kategorija. Do skora ove osobe uglavnom su sklanjane od očiju javnosti. Do uvođenja inkluzije, malo ko se bavio njihovim kapacitetima, potrebama i pravima. Sa inkluzijom i osobe sa mentalnim invaliditetom dobile su pravo da budu deo zajednice i da budu uključene u društvo.
Da bi takve osobe živele sa nama, a ne pored nas, potrebno je da imaju nekog ko će im pomagati u učenju i osamostaljivanju, socijalnim kontaktima i uklapanju u društvo uopšte, što je regulisano Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom.
Ovaj mehanizam podrške osobama sa mentalnim invaliditetom dostupan je samo do 18. godine, a zatim se ukida. Kao da invaliditet nestaje sa punoletstvom.
Zato što je bez podrške personalnog asistenta većina osoba sa mentalnim invaliditetom osuđena na potpunu izolaciju, Udruženje građana „Realno“ iz Novog Sada zajedno sa roditeljima dece sa autizmom, pokrenulo predlog za izmenu Pravilnika o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, koji osobama sa intelektualnim poteškoćama i autizmom uskraćuje pravo na personalnog asistenta nakon 18. godine.
Olivera Milanović iz Kladova, majka je deteta sa autizmom koja se lično priključila ovoj inicijativi, ali i motivisala i svoje sugrađane.
Želela je, kako sama kaže, da prikupi što više potpisa Kladovljana, kao podršku, kako bi Ministarstvo za rad i socijalnu politiku što pre počelo da rešava ovaj problem.
„Na moju veliku radost, jedna veoma mlada osoba, maturantkinja Srednje škole u Kladovu, Jana Dimitrijević, izrazila je želju da pokuša da prikupi potpise svojih vršnjaka i na taj način pomogne. Tog dana ovu peticiju je potpisala cela generacija maturanata zajedno sa svojim profesorima. Ovaj njihov izuzetno humani gest me je ganuo do suza i dao nadu da stasava generacija toplih ljudskih duša koje prepoznaju, vide i žele da pomognu osobama sa invaliditetom, njihovom osnaživanju i nediskriminaciji“, rekla je za Danas Olivera Milanović,
Zahvaljujući se kladovskim maturantima što su grupno potpisujući inicijativu za dostupnost personalne asistencije osobama sa mentalnim invaliditetom posle 18. godine, podržali socijalnu inkluziju svojih vršnjaka sa smetnjama u razvoju, Milanović dodaje da je na njihovu edukaciju i spremnost socijalnog uključivanja da budemo inkluzivno društvo koje se bazira na ravnopravnosti, sigurna uticalo to što su imali inkluzivne likovne, muzičke i kreativne radionice u osnovnom školskom uzrastu koje je organizovalo Udruženje za pomoć osobama ometenim u razvoju “Nada” iz Kladova.
„Hvala i profesorima koji su naučili ove mlade ljude o važnosti zajedništva i solidarnosti. Svi oni zajedno svetao su tračak u našoj današnjici i nada da sutra može da bude drugačije i humanije, i za one koji su drugačiji“ ističe Olivera.
Da osobe sa mentalnim invaliditetom žive sa Kladovljanima, a ne pored njih na najbolji način potvrđuje gest mladih ljudi na kraju srednjoškolskog školovanja.
Zanimalo nas je Oliverino lično iskustvo, budući da je majka deteta sa autizmom, na koji način bi društvo moglo da promeni sliku o osobama sa mentalnim invaliditetom i omogući im uklapanje u društvo.
„Ova podrška mladih ljudi iz mog grada mnogo govori kako i koliko smo prihvaćeni. Oko nas su zaista divni i ljubazni ljudi. Veliku zaslugu u ovako pozitivnom stavu mojih sugrađana, imaju dve plemenite žene Tatjana Bosnić i Beba Kiš, osnivačice Udruženja za pomoć osobama ometenim u razvoju “ Nada”, čiji je korisnik i moje dete. Smatram da su njih dve uspele da sruše mnoge predrasude i da je njihov rad najbolji putokaz kako promeniti sliku o osobama sa mentalnim invaliditetom i omogući im uklapanje u društvo, a to je mnogo ljubavi za sve oko sebe, rad na edukaciji zdravorazvojne dece odmalena, organizovanje kreativnih i zanimljivih inkluzivnih radionica i druženja“, prenela nam je svoje iskustvo Olivera.
Prema njenim rečima usluga personalnog asistenta osobama sa mentalnim invaliditetom i nakon 18. godine života omogućila bi dostojanstven i socijalizovan život osobama sa mentalnim invaliditetom i produžila život porodici koja ga podržava.
„Omogućila bi da i osoba sa mentalnim invaliditetom i porodica budu aktivni I društveno korisni članovi, umesto da zbog odsustva podrške završe na socijalnoj margini kao ekonomski i zdravstveno iscrpljena kategorija. Ukoliko se ova usluga dobro uredi i osmisli, bila bi jedna od osnovnih kočnica institucionalizacije osoba sa mentalnim invaliditetom i ujedno najvažnija putanja za uspešnu inkluziju i bolje i humanije društvo“, zaključuje Olivera Milanović.
Očekuje da ova peticija omogući da se član 99. Pravilnika o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite izmeni i shvati neophodnost za istim.
„Očekujem da mi nakon toga jedna hrabra i snažna majka Nikolina javi da je njen predivni maturant, autistični Nikola upisao višu školu i da ima podršku personalnog asistenta“ kaže na kraju Olivera pozivajući i druge da ih kao kladovski maturanti podrže i potpišu online peticiju na Facebook stranici UG Realno.
Osobe sa mentalnim invaliditetom isključene nakon 18. godine
„Trenutno se nalazimo u situaciji da podršku u uključivanju u zajednicu posle 18. godine dobijaju osobe sa fizičkim invaliditetom u vidu personalnog asistenta, koji je njima podrška uglavnom u smislu savladavanja fizičkih prepreka. I kada je fizički invaliditet u pitanju, personalnih asistenata je još uvek premalo i potrebno je mnogo da se radi na uređenju i dostupnosti ove usluge. Mentalni invaliditet, pogotovo autizam, specifičan po tome što nije uvek očigledan, a osobama sa autizmom potrebna je podrška u ostvarivanju socijalnih kontakata, komunikaciji, u izbegavanju opasnosti, tumačenju socijalnih situacija i drugim segmentima koje obuhvata život u zajednici“, kaže za Danas Tatjana Poljak Ristanović, predsednica Udruženja građana „Realno“ koje je pokrenulo ovu inicijativu.
„Obrazovna inkluzija trebalo je da predstavlja samo vrata, uvod u sveobuhvatnu društvenu inkluziju, a ono što se nama dešava jeste da je lični pratilac koji je detetu podrška u obrazovanju, dostupan samo do 18. godine“, kaže Poljak Ristanović.
Nakon 18. godine, ta usluga podrške menja naziv u personalni asistent i dostupna je isključivo osobama sa fizičkim invaliditetima. Na takav način, osobe sa mentalnim invaliditetom koje su bile uklopljene u društvo, odjednom gube sve oblike podrške i bivaju praktično isključene iz zajednice.
„Osobe sa mentalnim invaliditetom nakon završetka srednje škole ostaju uključene u zajednicu uglavnom samo onoliko koliko su njihove porodice u mogućnosti da se bave njima, ali porodica mora da se bavi i drugim pitanjima koja se tiču egzistencije. Sem toga, porodica stari“, dodaje.
Tatjana objašnjava da bi asistent bio taj koji bi brigom o detetu pomogao i samoj porodici da se održi, jer bi ona dobila vreme kada može da radi, ali i da se manje iscrpljuje.
Kao problem navodi da osobe sa mentalnim invaliditetom od 18. godine više nemaju gotovo nikakve obaveze, niti sadržaje, ni personalnog asistenta, već bivaju prepuštene isključivo porodici, zbog čega neko iz porodice „po zakonu nužnosti“ mora da napusti posao i da se brine detetu, zbog čega dolazi do socioekonomskog i/ili zdravstvenog propadanja porodice, što najčešće predstavlja i trasiranje puta za institucionalizaciju osobe sa mentalnim invaliditetom.
„Suština inkluzije jeste upravo da osoba sa invaliditetom ne završi u nekoj instituciji, koje su se pokazale kao negostoljubiva sredina, naročito za tako ranjivu kategoriju. Suština naše inicijative jeste da se ovaj mehanizam podrške u vidu personalnog asistenta zadrži posle 18. godine deteta i time omogući osobi sa smetnjama da ostane deo zajednice a porodici da ostane kompaktna, stabilna i da ostane podrška osobama sa smetnjama u razvoju, odnosno sa mentalnim invaliditetom i da se s vremenom za takve osobe nađu modeli i rešenja da budu prihvaćene i korisne u zajednici“, istakla je.
Prema njenim rečima, maturanti iz Kladova i njihovi profesori napravili su potez koji je pokazao izuzetnu solidarnost, što je velika nada i svetla tačka u borbi za prava osoba sa invaliditetom. Naglasila je posebnu zahvalnost profesorima koji su se uključili u inicijativu i upoznali maturante sa problematikom.
„Njima je na odgovarajući način objašnjeno sa kakvim poteškoćama se susreću njihovi vršnjaci sa mentalnim invaliditetom. Shvatili su da dok se oni spremaju za nove životne pobede, njihovi vršnjaci sa smetnjama u razvoju možda sede zatvoreni u četiri zida zbog nedovoljne podrške. I odlučili su da daju svoj doprinos da se to promeni. Profesori su, osim edukativne, odigrali i svoju vaspitnu ulogu i objasnili koliki je u jednom slučaju značaj solidarnosti, a oni kao veoma mladi ljudi prepoznali njenu važnost“, zaključuje Tatjana Poljak Ristanović.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
