Požar u zgradi starog mlina Foto: Prvatna arhivaŠta je uzrok velikog požara koji je u petak, 2. septembra, zgradu „Starog mlina“ u Šapcu pretvorio u vatrenu buktinju, koja se videla iz gotovo svih delova grada, pokazaće istraga. Iako povređenih nije bilo, jer u zgradi od skoro 1.500 kvadrata niko ne živi, slučaj je privukao veliku pažnju javnosti i kod Šapčana otvorio stare rane, a sve se dogodlo nekoliko dana uoči Evropskog dana Jevrejske kulture, koji se obeležava 5. septembra.
Mlin u ulici Janka Veselinovića sagradio je poznati vinarski trgovac iz Šapca Jakov Vukosavljević 1930. godine.
Već sledeće, u mlinu je došlo do požara, tako da je prestao sa radom. Svoju novu namenu i istorijski značaj dobija u leto 1940, kada je adaptiran i prilagođen za smeštaj nekoliko stotina ljudi.
Tog 22. septembra, rekom Savom u Šabac su stigla tri šlepa jevrejskih izbeglica iz Austije, Nemačke, Slovačke i Poljske, koji su po naređenju Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije iz Kladova, prebačeni za Šabac.
Reč je o 1.200 emigranata, koji su bežeći od nacističke represije, Dunavom krenuli ka Crnom moru sa željom da stignu do Palestine.
Pošto nisu imali odgovarajuću dokumentaciju, rumunske vlasti im nisu dozvolile ulazak na svoju teritoriju, tako da su bili primorani da ostanu u Kladovu.
“Po dolasku u Šabac, izbeglice su bile smeštene na nekoliko lokacija u varoši, a mlin je bio jedana od njih. Vrlo brzo i kvalitetno su se organizovali, pa su sami zadovoljavali svoje potrebe, od ishrane do kulturnog života”, kaže za Danas nezavisni istraživač Holokausta iz Šapca i autor dokumentarnih filmova “Šabački Jevreji” i “Krvavi marš” Stevan Marinković.
Kako su živeli, svedoče i brojni pisani dokazi i pisama koje su ovi ljudi slali, ali i dobijali u Šapcu.
“Ta pisma su počela da se skupljaju kada je početkom pedesetih godina u Izraelu osnovan “Jad Vašem”, memorijalni centar za jevrejske žrtve holokousta u Jerusalimu. U njima ima mnogo toga zanimljivog, od emotivnih stanja u kojem su se nalazili, do njihovog gledanja na aktuelnu političku situaciju”, objašnjava Marinković.
Iz pisanih dokaza, stiče se utisak da im je u Šapcu bilo lepo a vreme ispunjeno, koliko su to date okolnosti i nemaština dozvoljavali.
“Odalzili su dosta u grad, neki u kafanu ako su imali novca da u hladinim zimskim danima popiju kafu ili čaj. Takođe, posećivali su šabačku knjižnicu, preteču biblioteke, koja se nalazila na mestu današnjeg KUD “Abrašević” u Masarikovoj ulici”, objašnajva nas sagovornik.
U knjižnici i čitaonici, na čijem se čelu u to doba nalazio Žika Popović, mogili da čitaju i da se informišu iz francuske, nemačke i druge strane štamupe, koja je stizala sa zakašnjnjem.
“Među njima je bilo dosta mladih ljudi, išli su u bioskope, a imali su i jedno veče u nedelji određeno za igranku, koje su nazivali “tanc” (nem. Tanz – igra, ples).
Na sačuvanim fotografijama iz tog vremena, vidi se da su bili jedan vrlo moderan svet”, kaže Marinković.
Ipak, za sve vreme boravka u Šapcu, živeli su u nadi da će uskoro doći dan kada će nastaviti put Palestine.
Nažalost, sudbina ovih ljudi bila je tragična.
Nedugo po ulasku nemačke vojske u Šabac, stanari starog mlina odvedeni su u magacin “Praške banke” u Pop Lukinoj ulici, gde su boravili do prelaska u jevrejski logor na Savi u Šapcu.
Svi muškarci streljani su u selu Zasavica, 12. i 13. oktobra 1941. godine.
Žene i deca su u januaru naredne godine, oterani u zloglasni logor “Sajmište” u Zemunu, gde su tokom proleća ugušeni u “dušegupki”, pokretnoj gasnoj komori.
Od ljudi koji su bili deo transporta Kladovo – Šabac, preživele su samo dve žene, koje su bile Nemice udate Jevreje.
Zahvljujući njima i njihovim svedočenjima posle rata, mi danas imamo sliku onoga šta se u to vreme događalo.
Posle rata, prostor mlina koristilo je nekadašnje preduzeće za preradu voća i povrća “Šapčanka”, a potom je dat trgovinskom preduzeću ”Nama” za magacin tekstilne robe.
Raspadom socijalističke Jugoslavije nestala je i “Nama” a poslovni objekti ovog preduzeća su privatizovani.
Grad Šabac je 2015. godne, predao Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Valjevu potrebnu dokumentaciju, kako bi objekat mlina dobio status “nepokretnog kulturnog dobra”.
Prema proceduri, predmet se dalje dostavlja Zavodu za zaštitu spomenika kulture Republike Srbije u Beogradu, koji ga prosleđuje Ministarstvu kulture, a poslednju reč daje Vlada Republike Srbije.
Iako je rečeno da će čitava procedura trajati godinu do dve dana, do danas nema podataka da je mlin dobio status nepokretnog kulturnog dobra.
Međutim, sve dok je slučaj u proceduri, zgrada ima određeni stepen zaštite što, između ostalog, znači da nije dozvoljeno njeno rušenje.
Izuzetak bi mogao biti jedno ukoliko zgrada predstavlja bezbednosni rizik zbog uršavanja, usled požara ili nekog drugog oštećenja.
U nekoj drugoj zemlji stari mlin bi verovatno bio pretvoren u muzej sećanja.
Da li će, međutim, ovo tužno mesto uspomena, postati još jedna građevnska parcela u atraktivnom delu grada, na šta ovih dana upozoravaju građani na drušvenim mrežama, ostaje da sačekamo, pre svega zvnične rezultate istrage o uzrocima koji su doveli do požara.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
