Korona – lice smrti

Ovo što sledi samo je skica četiri lica pandemije, a bilo ih je mnogo više nego što nekoliko strana dnevnog lista može da predstavi.

O smrti, bolesti, izolovanosti, pobuni, i na kraju rađanja, za Danas su govorili Gorica Đokić, predsednica Glavnog odbora Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, Luka Vidlanović, mladić koji je izgubio oca zbog kovida a potom se i sam razboleo, Sofija Većkalov, doktorka u penziji, stanarka doma, i Bojan Dereta, otac, lekar iz kovid ambulante i član Izvršnog odbora Ujedinjenih protiv kovida.

Podaci Sindikata lekara i farmaceuta Srbije (SLFS) pokazuju da je u Srbiji od posledica korona virusa preminulo 57 lekara.

U danu kada je Gorica Đokić, predsednica Glavnog odbora SLFS, odgovarala na pitanja Danasa, na Fejsbuk strani sindikata objavljeno je da je preminulo još dvoje doktora. Ispod objava o smrti lekara, njihovi pacijenti i kolege pisali su „jedan od najboljih“, „Izuzetan čovek“, „Humanista“, „Divna mlada doktorka sa osmehom večitog deteta“, „Ljudina“, „Slava im.“.

Gorica Đokić kaže da spisak iz meseca u mesec postaje sve duži, a ne nazire se dana kada će na njega biti stavljena tačka.

– Danas je na našem spisku 57 preminulih lekara, dosta za jednu malu zemlju, a sve za njihove porodice i prijatelje. Mnogi nam kažu da strepe svaki put kada vide naše objave, mnogo je smrti oko nas. Sindikat lekara i farmaceuta Srbije (SLFS) je spontano otvorio ovaj tužan spisak. On je nastao isključivo iz potrebe da ožalimo svoje kolege, da im iskažemo zahvalnost za ono što su učinili za svoje pacijente i svoj narod i da poručimo da ih nećemo zaboraviti. Javljale su nam se kolege iz cele Srbije, porodice preminulih kolega, ponešto su objavljivali i mediji. Svaku informaciju smo detaljno proveravali. Kako su dani polazili, brojevi su bivali sve veći. Iz svega ovoga je potekao i naš predlog predsedniku Republike Srbije da odlikuje naše preminule kolege koji su dali život za svoj narod. Nažalost, spisak je sada mnogo duži.

Ne postoji ime na ovom tužnom spisku koje ne predstavlja ljudsku i doktorsku veličinu ili za svoju lokalnu zajednicu ili za celu Srbiju, region ili svet. Među njima ima i kolega u penziji koji su svojim radom pružili neprocenjivu pomoć svojim pacijentima, a i budućim generacijama svojih kolega. Iz takvog vida poštovanja, SLFS je sledio preporuke u svetu publikovanih studija o smrtnosti lekara od kovid 19.

Prema našim podacima smrtnost u populaciji lekara je veća nego u opštoj populaciji (koja je prema zvaničnim podacima 0,9 odsto), što se nažalost dešavalo u još nekim zemljama na svetu, a smatra se da je u pitanju mnogo faktora, uključujući i nedostatak zaštitne opreme, susretanje sa novim infektivnim agensom, ali i u vezi sa količinom infektivnog agensa sa kojima lekar svakodnevno dođe u kontakt. Mnogo se priča i o faktorima rizika i godinama starosti, ali nažalost umiru i mlade i zdrave kolege.

Dešava se da i ispod članaka o preminulim kolegama zateknemo komentare u kojima se nabrajaju njihovi eventualni faktori rizika na osnovu fizičkog izgleda. Često se pitamo ko su ljudi koji to pišu? Ko su ljudi koji ne umeju da poštuju i ne umeju da ožale nekog ko je pomagao drugima nesebično žrtvujući svoj život, živote i budućnost svoje dece, svoje porodice? Ne želim da verujem da ovaj naš svet postaje svet bez empatije, svet bezobzirnih pojedinaca, svet bez ikakve ljubavi i poštovanja.

Ne mogu a da ne pomenem koliko je kolega svesno podnelo ličnu žrtvu, a koliko kolega bi to možda i uradilo da je imalo izbora. Ne mogu a da ne pomenem koliko kolega je bez obzira na svoje zdravstveno stanje, porodičnu situaciju, malu decu, ovakvu ili onakvu organizaciju rada zdravstvene ustanove ostalo da brine o svojim pacijentima. Ne želim da verujem da su direktori birali one koji će raditi u kovid centrima po bilo kojem drugom kriterijumu osim po znanju i stručnosti. Postojale su, ali nažalost i dalje postoje, tendencije da se pravi otklon od istine gde su se kolege zaražavale. U početku su bile priče o nekakvim simpozijumima, ljubavnim pohodima, a sada nešto češće priče o porodičnim zaražavanjima, pa čak i u slučajevima gde je koleginica ili kolega jedini pozitivan u svojoj porodici.

Mnoge kolege su bolesne. Mnogi sa teškim kliničkim slikama. Neki su i kritično. Strahujemo da naš spisak nije konačan. Jednom sam rekla da nismo školovani da ispraćamo u smrt, već da spašavamo živote. Pravilnije je da mi nismo izabrali da ispraćamo u smrt, to nas razlikuje od profesionalnih vojnika sa kojima nas porede. Mi nismo birali da budemo vojnici u ovom ratu, mi smo lekari koji kao i naš narod trpe ovaj rat dok pomažu narodu. Naše jedino oružje je znanje i briga. Gubitak svakog pacijenta je gubitak baš tog jednog posebnog života, života koji nisi uspeo da sačuvaš. Možda ćeš danas uspeti! Ali taj od juče ti nikad neće biti samo broj, to je tvoj beleg, prati te…

Tokom pandemije kovid 19, lekari svih specijalnosti su morali da se suočavaju sa smrc´u svojih pacijenata i svojih kolega mnogo češće od svakodnevne kliničke prakse, ali i mnogo češće od onoga što neki mogu da ponesu u sebi.

Dugoročno gledano postavlja se i etička dilema da li je svaki zdravstveni radnik u psihofizičkoj mogućnosti da bude izložen ovom stepenu stresa i šta nas čeka posle. Ali… „o posle“ ćemo posle. Moram na dežurstvo.