Kosovskim Srbima se nudi virtuelni svet

Kakvi su stavovi kosovskih Srba u vezi sa rešavanjem statusa Kosova? Jesu li Srbi ozbiljno podeljeni?

– Ljudi su dezorijentisani. Vide realnost i žive u njoj, a sa druge strane slušaju velike kosovske priče i imaju jaka osećanja u vezi sa Srbijom. Tim ljudima mora da se ponudi opcija koja je u interesu naroda i boljeg života, a političari moraju da se bave time, a ne da uživaju u političkim blagodetima i ličnom bogaćenju. Krajnje je vreme da se „na tabli“ napiše Strategija ostanka i razvoja Srba na Kosovu, i da se – zasuču rukavi.

Takvu strategiju bi trebalo da naprave Srbi sa Kosova, Beograd ili…?

– Treba da je pravimo svi. Niko nema pravo da kaže, ja sam taj koji je od boga dobio hipoteku na sudbinu kosovskih Srba. Dugo sam se čudio zašto se baš takvi ljudi, koji uvek ističu da su velike patriote, u grudi udaraju pesnicom, a ne šakom, što je prirodnije. Kada sam počeo da se bavim politikom, shvatio sam – da im ne ispadne novac. Takvi, i na Kosovu, i u Beogradu stisnu novac i iz sveg glasa viču: ja sam patriota. A šta je taj „patriotizam“ – da li se to maže na hleb ili sipa u traktor? I kako to da je „veći“ Srbin onaj što srbuje iz Beograda nego ja koji sam stalno ovde, na Kosovu. Iz onoga što sam u politici video, znam: retorički patriotizam je zadnje utočište za ološ i šljam.

Njima nije problem da neodgovorno „zapale vatru“ zarad koje naslovne strane. Pa, zar nismo već probali da se sukobljavamo i videli da na kraju sve mora da se završi za stolom? Je l’ neko ne zna da ovde živi dva miliona Albanaca? Mi, dakle, moramo da živimo zajedno i nađemo rešenja za mnoga pitanja kroz razgovore, koji će trajati dugo. Oni nama moraju da pomognu da ovde ostvarimo egzistenciju, a i mi možemo njima ekonomski pomoći, da se uvežemo kroz biznis, na opštu korist. Da vidite kako će tada situacija na Kosovu postati opuštenija!

Umesto toga, kosovskim Srbima se nudi jedan virtuelni svet. Mi se i dalje pitamo da li je starija kokoška ili jaje. Ja nisam za negaciju istorije, ali znam, svako ko ide unazad – pašće. Mi kao da živimo u stripu, u prošlosti – na mitovima, a pričamo fantastične priče o budućnosti. Volimo priče o sabljama i konjima, a hoćemo da kupimo „Erbasove“ avione od Nemačke. Stalno smo u prošlosti i budućnosti, a šta je sa sadašnošću?

Koliko sadašnja državna politika Srbije vodi računa o tome kako živi (srpsko) stanovništvo, a ne samo o statusu Kosova?

– Jako se malo razmišlja o tome šta ovakav ili onakav status donosi na planu kvalitetnijeg života građana. A kako ćemo to da rešimo status Kosova ako u njemu ne bude bilo Srba? Takođe, i albanskoj strani treba jasno reći šta su potrebe i interesi kosovskih Srba. Zar je nenormalno da ja kao Srbin želim najveći prospretitet svom narodu? Pri tom, svaki naš potez mora biti filigrantski izveden, jer je u kosovskoj priči mnogo zainteresovanih strana. Mora da se napravi „izbalansirana priča“, politika Indijane Džonsa iz 90-ih više ne pije vodu. Zato, za početak moramo znati da li je misija srpskog naroda na Kosovu da – ostane tu. Beograd ima stav- ne pristajemo na nezavisnost Kosova, ali nema odluku i plan kako da pomogne Srbima da ostanu.

Mislite da ne postoji ozbiljna strategija za ostanak Srba na Kosovu?

– Ne postoji. Nema, recimo, nikakve ekonomske strategije koju bi, naravno, trebalo da donesu Beograd, kosovski Srbi, međunardona zajednica i Vlada u Prištini.Umesto toga, dešava se da sve srpske brendove, firme i robu na Kosovu zastupaju isključivo kosovski Albanci. Oni slobodno trguju s Beogradom, verovatno tu postoje neke političke ili druge veze, ja ne radim u tužilaštvu da bih se bavio time, ali je skoro nemoguće da posle 1999. neko ko je imao problema sa zakonom ode u Beograd, i kaže, dobar dan, ja hoću da kupim proizvodnju Eurokrema, i kupi je, bez problema. Srbi na Kosovu ne zastupaju ni žvake koje se proizvode u Srbiji. Ne postoje pogoni srpskih firmi. Naravno, nisam protiv kosovskih Albanaca, ali mi smeta što Beograd nije briga za ekonomski opstanak Srba, niti koliko ekonomska uloga Srba na Kosovu može da bude značajna kao link prema Kosovu ili Albaniji.

Dosta se govorilo i o planovima za povratak raseljenih Srba.

– Nama ljudi odlaze, a oni pričaju o – povratku. Posle 11 godina u Srbiji i deca su se integrisala. U nekom manjem broju vratili su se uglavnom samo starci. Dužno poštovanje njima, ili grobovima na Kosovu, ali nama je potreban stvarni i održivi povratak mladih ljudi, a za to je potrebna ozbiljna strategija. Samo tako mogli bismo bar malo da ublažimo civilizacijsku tragediju, kada je oko 250.000 Srba otišlo sa Kosova i nikada se nije vratilo. Kada me iritira neko iz Vlade Kosova ili međunarodne zajednice imam običaj da im kažem da sam „vrlo srećan kada čujem žagor srpske dece u školama u Prištini“, a oni znaju da srpske dece tamo nema.

Ovih dana ima, međutim, spekulacija o navodnim predlozima ili pregovorima o autonomiji severnog Kosova ili modelu Južnog Tirola. Koliko su takva rešenja realna?

– Mnogo političkih pijuna bi da zagrize jako tvrd orah. Rešenje će sigurno odrediti Brisel, Vašington, Beograd, a kasnije i Priština. Sve drugo je nagađanje. A ja, lično, želim da unapredim život u Gračanici i da dam skromni doprinos u povezivanju Beograda, Prištine i međunarode zajednice kako bismo počeli da živimo „kao sav normalan svet“. Nemam nameru da prekidam odnose sa Beogradom, ja sam Srbin, ali ne želim ni da zatvorim vrata sa Prištinom. Neko u Beogradu ili Subotici može da se pretvara da Hašim Tači ne postoji, ali on je premijer, ja sam ga video, imamo i dobru komunikaciju. Video sam i carinu, sa srpskim i albanskim carinicima i policajcima, koju uporno nazivaju administrativnom linijom. Jednom sam ovde kupio televizor za majku koja je u Beogradu, a na tom mestu došao je „čika“, na uniformi mu piše: Carinska uprava Republike Srbije, i rekao, da platiš carinu. Nije pomoglo ni kad sam objasnio da Tadić stalno govori da je Kosovo – Srbija, i da sam televizor kupio u Srbiji, u srpskom gradu, Prištini.

Da li vam je došla do ruku srpska Deklaracija koja „insistira“ na nezavisnosti severnog Kosova? Kako komentarišete takve ideje?

– Imam toliko posla, radije bih pročitao neki vic nego Deklaraciju o nezavisnosti. To je skoro morbidno. Oni koji se pesnicama lupaju u grudi da je Kosovo Srbija otcepljuju se – od čega? Od onoga što ne priznaju ili od svoje države Srbije? Sa druge strane, činjenica je da je sever jedno, a centralno i južno Kosovo drugo. Naši interesi definitivno nisu isti, oni nemaju probleme koje mi imamo. Eto, recimo, mi ne možemo da opstanemo bez decentralizacije, koja je nužno zlo, a oni uvek „imaju alternativu“. Šta mi da radimo – da proglasimo SAO Gračanicu? Pa probali smo to na prostoru bivše Jugoslavije, a gde god smo ih proglašavali, Srbi više nisu ni „opepelili“.

Srpsko dvovlašće u Gračanici

Gračanica je podeljena varoš u kojoj postoji dvovlašće Srba. Bojan Stojanović izabran je za gradonačelnika Gračanice na prošlogodišnjim lokalnim izborima koje su raspisale vlasti iz Prištine, na kojima su birana rukovodstva pet novih opština sa srpskom većinom, u okviru decentralizacije Kosova po planu Martija Ahtisarija. Istovremeno, postoji lokalna administracija, izabrana nakon srpskih lokalnih izbora, godinu dana ranije.

Predsednik „srpske“ opštine Gračanica, zapravo izmeštene uprave grada Prištine u Gračanici, jeste Nebojša Nikolić (SNS). Stojanovićevu administraciju koja funkcioniše po zakonima Kosova finansijski podržava kosovska, a drugu, koja radi po zakonima Srbije i ima ograničena ovlašćenja – srpska vlada. Nikolić kaže da o eventualnoj saradnji izmeštene uprave grada Prištine sa opštinom Gračanica „odlučuje Beograd“, a Stojanović da „nema mandat da se bavi“ drugom samoupravom, ali da svima pruža ruku saradnje kako bi se u Gračanici živelo bolje. On precizira da je njegova Skupština opštine Gračanica januara ove godine donela akcioni plan za 2010, koji sadrži 280 projekata, za 16 naselja na njenoj teritoji. Za osam meseci „zaživelo“ je pedesetak projekata. Urađeni su put Gračanica – Laplje Selo, Trg Simonide u Gračanici, Glavno šetalište pored manastira, više sportskih terena, seoskih obdaništa i pešačkih staza. Završen je projekat uređenja glavne ulice u Gračanici, počinje gradnja velikog tržnog centra, kao i zanatskog centra sa 31 lokalom. Za dve sedmice Gračanica će postati prva opština na Kosovu koja će imati i video nadzor, a pod tim nadzorom, kao i jakim svetlom biće i manastir, koji odnedavno čuva KPS umesto KFOR-a. Kamen-temeljac za veliku bolnicu od 6.880 kvadrata, sa više od deset operacionih sala, biće postavljen 20. septembra. Urađen je projekat popločavanja obale Gračaničke reke, a na proleće će započeti gradnja nove zgrade opštine.

Beogradu ne odgovaraju ekonomski nezavisni Srbi na Kosovu

– Indikativan je slučaj seljaka iz Mogle, siromašnih kao što su i mnogi drugi Srbi na Kosovu, koji su sakupili 30 tona krompira, a država Srbija „nije mogla“ da ih otkupi. A koštali su samo 3.000 evra. Brižni Beograd nije mogao da nađe tolike pare. Zato će ove godine opština Gračanica da otkupi taj krompir. A šta mislite – da li bi ti seljaci bili proglašeni izdajnicima ako bi krompir ponudili kosovskoj Vladi ili međunarodnoj zajednici, kako bi mogli da kupe hleb i slavsku sveću?

Za sada, Beograd kao da nam kaže, vi kosovski Srbi koji imate malo mozga idite u bolnicu da ga izvadite, zadržite samo centar za ravnotežu da možete da hodate Kosovom i da vas ne daj bože ne zgazi kamion. I ne razmišljajte, mi ćemo za vas da mislimo. Kao da mu ne odgovaraju jaki i ekonomski nezavisni Srbi na Kosovu. Kao da su „poželjniji“ bogalji kojima je neko 11 godina ispirao mozak, a pri tom im davao minimalac ili drugu prinadležnost da bi ih držao pod kontrolom. A ako se takvi Srbi usude da izađu na protest ukinuće im i taj minimalac. I to se zove patriotizam?! Ali, kosovski Srbi su spremni da se bore za ekonomsku nezavisnost i razmišljaju svojom glavom – kaže Stojanović.