Ono što možda nikad niste čuli

Poigravanje nije tek naziv ovih kratkih portreta junaka naših biblioteka, već i sama suština umetnosti. Na to upućuju i njihovi maštoviti naslovi: Svetac koji voli viski, Ljubav na vrućini, Konjak, svetlost i sloboda, Dvorske dame, Lisabonske terase, Leopard s Kilimandžara, Poljupci bez usana, Tajne razvrata, Trešnje uvek bude čežnju, Lolita u zemlji čuda, Pisac za kojim su ludovale devojke, Ko se boji Elfride Jelinek? Virdžinija i Elfride, Žena iza zavese, Svaki žanr je dobar osim dosadnog, Toledo u oluji, Pivo i slatko od ruže.

Zbog težnje da odgovori na velika pitanja čoveka i postojanja, umetnost je veoma privlačna. U njoj, skriva se želja da se zagonetka reši, ali i opasnost da se upadne u zamku. Putevi izgledaju mnogobrojni, mada, zapravo, ne postoji ni jedan jedini.

Zato Velaskezove Dvorske dame ili prizori Žeronima Boša ostaju tajanstveni i uprkos tolikim vekovima tumačenja, a na Vermerovim slikama uvek je neka druga, koja na prvu ničim ne ukazuje i koju treba prepoznati… Zato i kad Jonesko pomisli na Beketa u sećanje mu naviru stihovi Alfreda de Vinjija: „Samo ćutanje je silno, sve ostalo je nemoć“.

Ali, umetnost je, pre svega, ogromna moć koja stvara nešto što ranije nije postojalo. Da li onda može nekažnjeno da se sretne onaj ko piše?, pita se pisac Antonio Tabuki, jedan od protagonista knjige i podseća da je Flober patio od zastrašujuće depresije, da je Helderlin na kraju poludeo, a Hemingvej izvršio samoubistvo.

U vrsti kriminalističke priče, Spinoza začikava Hegela, francuski pisac Žan Puji Hegelovoj perspektivi „objavljene smrti“ prkosi Spinozinim „veselim strastima“. Uprkos tuberkulozi, ili možda baš zbog nje, za holandskog filozofa jevrejskog porekla koji je voleo pivo i slatko od ruže, sam život je poigravanje. Tako u svojoj Etici on daje uputstva za veštinu življenja. U sedamnaestom veku bilo je to protumačeno kao ugrožavanje Boga, pa knjiga iz štampe izlazi posle njegove smrti.

Danas, kad se mašta potpuno izmigoljila, a život zadobio boju zadovoljstva, Spinoza može da bude moderniji nego ikada.

Kao i El Greko čije slike već pet vekova svedoče o tome koliko se stvaralac bori sa sirovom materijom, nevidljivom i uzvišenijom od njega. I koliko ništa ne može da ga pokoleba da je iskaže iako je savršeno svestan da će mu izmaći – poput težišta koje je pomerio svim svojim figurama.

Pa, šta je onda na ovoj našoj planeti istrajnije od poigravanja?

Vreme prolazi, bol, ljubav, želja, lepota, san i smrt – ostaju. Sve dok se ne pojavi umetnik i kaže: pronašao sam divan način da pravim lepe stvari.