Foto: Screenshot/Youtube„Razočarenje, osećaj napuštenosti… Lično naravno osećaj straha jer ne znamo sa čim se suočavamo… Osnovna je bila pomisao – nemoj da se razboliš. Glavna zamerka je upravo prema centralnoj, zdravstvenoj vlast. Kada je bila prva informacija koliki je broj lekara zaražen i da su lekari počeli da umiru, govorilo se „pa dobro oni su se školovali za to“…. Ti ulažeš u školavanje lekara… da šta? On (lekar) je potrošna roba. Jedno nepoštovanje i možemo reći žrtvovanje najboljeg dela“.
Ovako je u kratkom filmu o položaju zdravstvenih radnika tokom pandemije jedan od učesnika sumirao prethodni period.
Film je prikazan na konferenciji za mediji koju su organizovali Beogradski centar za ljudska prava i Sindikat lekara i farmaceuta predstavljajući publikaciju „Prava zdravstvenih radnika tokom pandemije COVID-19: Heroji ili zanemarene žrtve“.
U pomenutom filmu čula su se svedočenja četiri zdravstvena radnika, i to tako da je lice onih koji su govorili bilo zamućeno a glas izmenjen tako da ne budu prepoznati, što samo po sebi, kako je to rekao Vladica Ilić iz BCLJP-a, dovoljno govori o položaju zdravstvenih radnika.
Pored usmenih na konferenciji su predstavljena i pisana svedočenja.
– Majka sam deteta sa posebnim potrebama sa određenim dijagnozama i operativnim zahvatom. Ni u jednom momentu to nije uzeto u obzir niti je neko pitao kako sam od prvog dana u kovid sistemu do danas – navela je jedna od učesnica istraživanja.
Drugi učesnik je napisao „nikad nismo znali gde i do kada radimo, pokrivali smo sve službe – kovid, opštu, kućno lečenje, lokalne ambulante. Bez jasne podele posla i jasne zelene i crvene linije. Neretko smo radili i po 15 sati“.
O prekomernom radu posvedočila je još jedna ispitanica.
– Morala sam da radim prekovremeno ioako više nemam snage za to. Sve ostale kolege rade takođe, pa se do sada nismo bunili. Prihvatili smo to kao nemanje izbora – navedeno je u publikaciji.
Sva ova iskustva preneta u brojeve, koje je predstavila dr Gorica Đokić iz SLFS-a, izgledaju tako da je 96.8 odsto ispitanika (od njih preko 400) pristalo da radi u kovid sistemu.
Pri tome većina onih koji su bili angažovani u kovid ustanovama ima jedno ili više maloletne dece, njih 12 odsto su samohrani roditelji, dok skoro trećina ima bolesti koje se smatraju faktorom rizika za razvoj težeg oblika kovida.
Ipak, pre upućivanja na rad u kovid ustanovu, o ovim faktorima se retko vodilo računa. Zdarvstveni radnici ne samo da nisu pitani da li žele da rade u kovidu već nisu pitani ni da li su samohrani roditelji maloletnog deteta niti da li imaju bolesti koje ih svrstavaju u rizičnu grupu.
Većina zdrasvtvenih radnika njih 62 odsto upućivana je u kovid sistem na osnovu usmenog naređenja a njih još 81 odsto nije znalo na koji vremenski period. Takođe ogromna većina – 83 odsto nisu imali nikakvu mogućnost žalbe, njih 26 odsto je dobilo eksplicitnu pretnju otkazom a 9,7 odsto zna nekoga ko je zbog toga dobio otkaz.
U pogledu uslova rada, istraživanje je pokazalo i da su kovid smene u zaštitnoj opremi za većinu (60 odsto) trajale osam i više sati, kao i da pri tome većina (53 odsto) nije mogla uvek da koristi pauzu.
Takođe više od polovine – 55 odsto – nije imalo pravo da kaže svoje mišljenje vezano za organizaciju rada u kovid sistemu a 10 odsto njih je kažnjeno. Na kraju uprkos opredeljenosti države da finansijski nagradi zaposlene u kovidu, njih 14.5 odsto nije dobilo nikakvu nadoknadu za rad u kovid sistemu.
Osvrćući se na ove podatke advokatica Marina Mijatović, jedna od autorki istraživanja, navela je da u „svakom segmentu bilo kršenja prava zdravstvenih radnika“, te da su neophodne hitne mere da se takva kršenja eliminišu ili umanje.
Kako je istakla, česta promena propisa i veliki broj podzakonskih akata stvorio je opštu konfuziju i među građanima i među zdravstvenim radnicima tako da ovi drugi nisu znali ni koja su im prava ni koje obaveze.
A prava su kršena na različitim poljima. Mijatović je kazala da je između ostalog kršeno pravo na bezbedna rad (zbog nedovoljne količine zaštitne opreme ali i nejasnih instrukcija o njenom korišćenju), zatim pravo na ograničeno radno vreme i odmor (pošto medicinski radnici nisu znali raspored radnog vremena, a bilo je i perioda kada nisu mogli da koriste odmor), kao i pravo na pravičnu nadoknadu (prekovremeni rad nije bio plaćen tokom vanrednog stanja da bi kasnije bio manje plaćen od propisanog).
Mijatović se posebno osvrnula na činjenicu i da su zdravstveni radnici dobijali usmene naloge (na primer o upućivanju na rad u kovid ili u drugu zdravstvenu ustanovu) što je stvaralo pravnu nesigurnost, kao i na to da je zdravstvenim radnicim često bila ograničena sloboda da iskažu svoje mišljenje u ustanovi u kojoj rade o organizaciji posla ali i da iznesu podatke u javnost.
Publikacija o pravima zadravstvenih radnika u Srbiji za vreme pandemije bolesti COVID-19 nastala je kao deo istraživanja u okviru projekta „Zaštita prava zdravstvenih radnika“ koji su u prethodnih godinu dana sproveli Beogradski centar za ljudska prava i Sindikat lekara i famraceuta. Projekat je finansiran od strane Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD i USAID.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
