Foto: Pixabay/ArvidO
Stereotip da pre Drugog svetskog rata nisu postojali muzeji, ustanove i institucije kulture u Srbiji da taj segment kulturnog života kod nas počinje tek od novih vlasti i Drugog svetskog rata pobija knjiga „Okupirana kultura” koje je iz štampe izašla krajem prošle nedelje.
Muzeja, kulturnih dobara, pa i zakonske brige o njima je bilo i pre rata, a kulturne ustanove kao i zavode za njenu zaštitu tokom okupacije osnivala je i kolaboracionistička vlada, navode autori, istoričari prof. dr Vladimir Krivošejev i dr Rade Ristanović u knizi „Okupirana kultura: Nacisti, kolaboracionisti, muzeji i kulturna dobra u Srbiji tokom drugog svetskog rata”.
„Okupirana kultura” je knjiga koja tematski odskače od ustaljenih i isuviše zastupljenih istoriografskih knjiga koje analiziraju vojne operacije, stradanje i otpor. Njeni autori Drugi svetski rat u okupiranoj Srbiji sagledavaju iz sasvim drugog ugla. Horizont ove publikacije predstavlja kultura u njenom izuzetno važnom segmentu – zaštiti kulturnih dobara i radu muzeja. U heurističkom pogledu ova monografija leži na čvrstim temeljima primarnih istorijskih izvora, većinski nemačke i kolaboracionističke provenijencije, navodi se u najavi ovog izdanja.
Početnu tačku istraživanja predstavljaju provera stereotipa stvorenih u posleratnoj Jugoslaviji da se tek posle Drugog svetskog rata u državi čiji celokupan društveni život diktira Komunistička partija, razvija muzejska mreža van Beograda kao prestonice, da se tada donose i prvi zakoni o zaštiti kulturnih dobara i otvara prvi zavod za zaštitu spomenika kulture, kao i da se tada formira i stručni i naučni kadar spreman da aktivno radi na zaštiti spomenika kulture, kaže za Danas istoričar Vladimir Krivošejev iz Valjeva, koautor knjige.
Po njegovim rečima temeljna istraživanja autora u velikoj meri su negirala ove stereotipe. Istina, oni su delimično prihvatljvi kada je reč o predratnom periodu, a potpuno neprihvatljivi kada je reč o periodu okupacije 1941-1944. godine.
Zagubljene i zamagljene radne biografije tokom okupacije
– Tokom okupacionih godina kvislinška Vlada je osmislila, i počela sa postavljanjem, nacionalnu mrežu muzeja Srbije, na tri nivoa. Gornji su činili postojeći nacionalni muzeji u Beogradu; srednji, okružni nivo je trebalo da čine muzeji koji su počeli da se osnivaju u okružnim centrima (na papiru su uspostavljeni u Kragujevcu i Valjevu), a potonji „donji ili niži”, lokalni, muzeji je trebalo da se osnivaju u gradovima i varošima koji nisu bili okružna središta, pojašnjava on.
Pored toga, navodi Krivošejev, krajem leta 1941, i u proleće 1942. godine Nedićeve vlasti donele su Uredbe o čuvanju starina, koje, naročito ona iz 1942. godine, predstavljaju temeljni moderan pravni akt.
– Na osnovu te Uredbe osnovan je i Centralni zavod za zaštitu starina, koji je aktivno radio, i nikada nije ni ugašen, već je početkom 1945. izgubio samostalnost, utapajući se u Narodni muzej, da bi se 1947. godine osamostalio u današnji Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. Pored toga, od jeseni 1942. godine radio je i beogradski Gradski zavod za čuvanje starina, nabraja naš sagvornik.
U knjizi „Okupirana kultura” navedeni su tokom okupacije i posebni kusevi – seminari za muzealce, kroz koje su se, bilo kao predavači, bilo kao polaznici kursa, stručno i naučno razvila najpoznatija imena posleratne srpske heritologije, poput Đorđa Mano-Zisija, Ivana Zdravkovića, Radivoja Ljubinkovića, Svetozara Raičevića, bračnog para Garašanin, Katarine Ambrozić, Dejana Medakovića…
– Sve značajne i „krupne” ličnosti iz tog muzealskog sveta posle Drugog svetskog rata nastavaile su svoje karijere. Ali u zvaničnim biografijama kod njih aktivnost tokom ratnih godina potpuno je prikrivena i „zamagljena”. Na primer, u slučaju Svetozara Raičevića, koji je tom 1942. i dela 1943 godine bio referent za muzeje i starine u Ministarstvu prosvete, beleži se da je ceo rat bio u logoru, ističe za Danas Vladimir Krivošejev.
Kulturnjaci večiti podstanari, ni slavni Kašanin nije imao svoj stan
Pored dokumentovanog ukazivanja na ove činjenice, uz detaljnu istoriografsku naraciju, autori su dodatnu pažnju posvetili i drugim aspektima rada baštinskih ustanova u Srbiji tokom okupacije.
Čitajući stranice „Okupirane kulture”, možete da saznate: koji muzeji su radili u okupiranoj Srbiji i kakva im je bila delatnost ali i kako su se borili sa opštom nemaštinom nastojeći da održe i minimum rada; kako je izgledao svakodnevni život u muzejima; kakav životni standard su imali muzealci; kakave su im bile plate; koliko njih je imalo svoju kuću ili stan a koliko ih je bilo podstanara.
– U Etnografskom muzeju koji je osnovan 1901. godine samo jedan kustos ima svoj stan, svi ostali žive kao podstanari, uključujući i direktora. A, kad smo već kod toga, kod direktora podstanar je i direktor Muzeja kneza Pavla, slavni Milan Kašanin, ne libi se da „podseti” Krivošejev.
U odeljku „Umetnost preživljavanja” kao jedna od crtica preživlajavanja muzealaca u okupaciji zabeležen je i slučaj da je portir muzeja koji je bio seljak, prodao kustosu mast koja se posle 10 dana užegla. Posvađali su se a zbog toga što su obojica učestvovali u crnoberzanskoj transakciji (kao prodavac i kupac) otpušteni su sa posla.
Kako ističe Krivošejev jedino je Muzej kneza Pavla imao grejanje.
Nacistička i saveznička bombardovanja, odnos okupatora i oslobodilaca prema kulturnim dobrima
Takođe u posebnim pogavljima knjige autori Krivošejev i Ristanović navode i obrađuju koja kulturna dobra su nacisti ukrali i uništili kao i kakva je bila sudbina pokretnih kulturnih dobara prilikom nemačkog bombardovanja 1941, i savezničkog 1944. godine.
Poslednji deo knjige obrađuje kakav je bio odnos posleratnih vlasti prema ovim institucijama i vodećim ljudima.
Uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije
Autori knige „Okupirana kultura: Nacisti, kolaboracionisti, muzeji i kulturna dobra u Srbiji tokom drugog svetskog rata” su istoričar i kulturolog, muzejski savetnik Narodnog muzeja Valjevo, prof. dr Vladimir Krivošejev, i dr Rade Ristanović, istoričar, specijalista za period Drugog svetskog rata, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu.
Izdavač knjige je Društvo za urbanu istoriju, Beograd.
Knjiga je objavljena uz finansijsku podršku Ministarstva kulture Republike Srbije.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
