Princ Filip: Karađorđevići bi mogli da reše mnoge probleme Srbije 1Foto: dvor,rs

Osećam potrebu i dužnost da aktivno učestvujem u našem društvu. Zainteresovan sam za sva pitanja koja se tiču naše zemlje i odan sam svom poreklu slavnih predaka posebno uspomeni na kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji mi je oduvek bio inspiracija – kaže u novogodišnjem razgovoru za Danas princ Filip Karađorđević.

On je drugorođeni sin prestolonaslednika Aleksandra iz braka sa princezom Marijom da Glorijom od Orleana i Bragance. Od Vidovdana 2020. živi u Beogradu i poslednjih meseci sve je prisutniji i aktivniji u javnom životu u Srbiji.

Da li je Vas je iznenadilo interesovanje medija i javnosti na društvenim mrežama za Vaše oglašavanje povodom zaštite Krunske ulice u Beogradu i najavljenog dolaska Rio Tinta u Jadar? Da li ljude privlači to što ste Karađorđević ili želja da o važnim pitanjima i temama čuju i stav Kraljevskog doma bez obzira što je Srbija zvanično republika?

– Ne iznenađuje me interesovanje javnosti, jer svakodnevno, dok šetam Vračarom, a zatim i svuda gde se Danica i ja pojavimo, srećem ljude sa kojima razgovaram i stičem utisak da narod želi da čuje moj stav. Kada sam svoje stavove počeo da iznosim na društvenim mrežama i u medijima, prirodno je da su oni izazvali određena reagovanja. Imam poštovanje prema svojoj zemlji i svom narodu. Moja dužnost je da kao direktni potomak dinastije Karađorđević svoj stav iznesem javno.

Da li Vas zabrinjava to što ste na meti ‘botova’ aktuelne vlasti i da li imate bilo kakve probleme sa SNS režimom zbog javnog iznošenja mišljenja?

– Nisam zabrinut. Potpuno slobodno iznosim svoje stavove koji su u skladu sa interesima Srbije i našeg naroda. Siguran sam da mnogi to ne bi radili da ne moraju.

Kako ste doživeli snimak iz Šapca na kome se policija povlači pred batinašima, čiji identitet još nije zvanično saopšten i niko za njihovo prebijanje građana nije preuzeo odgovornost?

– Naravno da me je to duboko uznemirilo. Svaki vid nasilja je neprihvatljiv sa bilo kog aspekta, a posebno onaj nad običnim narodom i smatram da treba najoštrije da se sankcioniše. Ne postoji opravdanje takvog ponašanja i verujem da to nije normalna slika Srbije u 21. veku. Za svako krivično delo mora da se odgovara, ne samo u Srbiji nego bilo gde u svetu. Zato je potrebno i značajno uspostaviti sistem koji ne zavisi od pojedinca ili grupe pojedinaca.

Zbog čega se aktivnost Kraljevskog doma u vezi za stanjem u Srbiji gotovo iscrpela aktivnostima u objedinjavanju opozicije do pada Slobodana Miloševića i dolaska DOS-a na vlast da bi danas vladao potpun dvorski muk o srpskoj državnoj, nacionalnoj, egzistencijalnoj, ekonomskoj, političkoj i socijalnoj stvarnosti?

– Ne znam zašto je to tako. To nije pitanje na koje ja mogu dati odgovor. Ne zato što ne želim, već zato što ja zaista nemam odgovor na to pitanje.

Kraljevska porodica zvanično se u Srbiju vratila pre 20 godina. Kako objašnjavate to što još nije zvanično, posebnim zakonom, rešila svoj pravni status, što je praksa u gotovo celoj Evropi, bez obzira da li je reč o monarhijama, iz čega kod nas proizilaze mnoga otvorena pitanja – od povratka oduzete imovine pa nadalje?

– Srbija je jedina država ne samo u regionu već i u Evropi, koja zakonom nije rešila status kraljevske porodice Karađorđević. To su uradili i Rumuni, Bugari, Grci, pa čak i Albanci i Crnogorci. Oni su tim zakonom predvideli protokolarne i državne obaveze članova svojih kraljevskih porodica. Dakle, nije to pitanje samo imovine, već je pitanje toga da mi kao članovi autohtone kraljevske dinastije imamo institucionalnu mogućnost da budemo od koristi državi i narodu. O tome zaista treba razgovarati, nema razloga da bude drugačije.

Da li su protekle dve decenije na neki način izgubljeno vreme u kome su humanitarne aktivnosti Dvora potisnule ozbiljniji rad na obnovi monarhije?

– To je mišljenje koje preovladava među monarhistima. Najviše me je pogodila rečenica jednog mog prijatelja: ‘Svu monarhiju pojeo je Dvor’. Mislim da bi stvari mogle i morale da idu u jednom održivom pravcu u kojem je krucijalno pitanje budućnosti Doma Karađorđevog.

Kod Karađorđevića nije retkost da drugi sin u naslednom redu preuzme dužnost starešine Kraljevskog doma. Da li u Vašoj prinčevskog generaciji ima takvih naznaka i šta je razlog zbog kog u ovdašnjoj jasnosti nema Vašeg starijeg brata princa naslednika Petra, koji je u prvim dolascima u Srbiju kao dečak pokazivao dar za kontakt sa narodom?

– To nije nešto što je bitno ni našim sunarodnicima, a ni meni samom. Moj brat Petar živi i radi u Sevilji. To je njegova odluka u koju niko od nas ne može da zalazi. Baš kao što je odluka moja i moje supruge Danice bila da sa sinom svi život nastavimo u Srbiji. Tu našu odluku nije mogao niko da ospori.

U javnosti se spekuliše da u Kraljevskom domu postoje neslaganja, ne samo sa potomcima kraljevića Tomislava i Andreja, kao i kneza Pavla već i u glavnoj naslednoj „grani“ zbog navodnog prevelikog uticaja princeze Katarine i njene dece iz prethodnog braka. Koliko su takve priče tačne i koliko utiču na aktivnosti Dvora i sliku kraljevske porodice u javnosti?

– Siguran sam da nema porodice u kojoj sve funkcioniše besprekorno i u kojoj su svi porodični odnosi idealni. Ni naša porodica u tome nije izuzetak. To je jedno važno pitanje na čijem ću rešavanju raditi u narednom periodu.

Da li održavate veze sa ostalim Karađorđevićima?

– Apsolutno. Imam vrlo česte i vrlo prisne odnose sa gotovo svim članovima kraljevske porodice Karađorđević. Najčešće sa knezom Mihailom koji sa porodicom živi u Topoli, ali i sa knezom Đorđem, knezom Vladimirom, kneginjom Jelisavetom…

Šta znači biti član kraljevske porodice u zemlji koja više nema kraljevski tron ni monarhiju? Koliko realno svojim diplomatskim i drugim vezama možete da doprinesete rešavanju situacije na Kosovu i Metohiji u skladu sa međunarodnim pravom, ekonomskom razvoju Srbije, stabilizaciji prilika u Crnoj Gori, BiH, posebno RS?

– S obzirom na činjenicu da su etablirane porodice međusobno povezane i da imaju veliki značaj u mnogobrojnim državama sveta, smatram da bismo moja supruga Danica i ja mogli svojim angažovanjem na međunarodnom nivou, sa izuzetno važnim rezultatima, da utičemo na rešavanje mnogih značajnih pitanja za Srbiju. U tom kontekstu nam je potrebna institucionalna podrška kako bismo imali prostora za delovanje.

Kako vidite ulogu Dinastije Karađorđević u budućnosti Srbije?

– Činjenica je da mi postojimo i živimo u Srbiji. Srbija je i dalje podeljeno društvo i moramo raditi na ujedinjenju. Karađorđevići su uvek radili za budućnost i verovali u Srbiju, a Srbiji je potrebna vera u sebe i u svoju budućnost u ovom složenom svetu. Kad sam se vratio u Srbiju angažovao sam se na dobrom razumevanju društvenih aktuelnih pitanja i u tom smislu sam dobio veliku podršku. Podele su ogromne, a neke se čine uvezenim. U post-SFRJ trenutku, koji se čini da traje isuviše dugo, dinastija Karađorđević je jedan značajan krov našem društvu.

Veze sa SPC

Često odlazite na KiM, kao i u eparhije SPC na prostoru biše Jugoslavije, podržali ste protestne litije u Crnoj Gori, podržavali ste pokojnog mitropolita Amfilohija, posećivali vladiku Atanasija (Jevtića)…. Koliko su Vam i zašto važni kontakti sa SPC?

– Izuzetno su mi važni ti kontakti i prijateljstva koja imam, ne samo sa većinom naših episkopa već i sa mnogim monasima, sveštenicima… Imao sam tu čast i privilegiju da dosta vremena provedem sa blaženopočivšim vladikom Atanasijem. Nakon susreta i vremena provedenog sa njim u mnogome se promenio i moj odnos prema SPC, našoj državi, narodu. On je bio veliki srpski rodoljub i nikada nisam upoznao čoveka koji je sa više ljubavi i žara voleo i branio sve što je srpsko. Veliki duhovni gorostas i intelektualna gromada. Mislim da nama i našem narodu danas i te kako nedostaju autoriteti kakvi su bili mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije.

Praznične želje

– Sve što želim sebi i svojoj porodici, to su želje koje želim i našem narodu – da u dobrom zdravlju i miru uđemo u novu 2022. godinu. Značajno je negovati zajednicu kojoj pripadamo, naše bližnje, ideje u koje verujemo kao i viziju koju imamo za budućnost naše zemlje. Praznike sa suprugom Danicom i sinom Stefanom provodim u našem domu u Beogradu. Upravo smo se vratili iz Sevilje, u kojoj žive moja majka princeza Marija da Gloria, sestre Luna i Sol i brat princ Petar. Proveli smo divno vreme zajedno nakon gotovo dve godine koliko se nismo viđali zbog pandemije koronavirusa – kaže princ Filip.

Dobri saveti srpskih vladika

Ovo je druga nova godina koju svet dočekuje u pandemiji. Da li na Zapadu ima razlike između 2020. i 2021. u raspoloženju ljudi i egzistencijalnim situacijama sa kojima se suočavaju?

– Na Vidovdan 2022. navršiće se tačno dve godine od kada sam se sa suprugom i sinom doselio u Srbiju, tako da lično ne mogu da konstatujem sve promene koje je pandemija izazvala na Zapadu, ali u komunikaciji sa prijateljima i rođacima koji žive i rade van Srbije, stičem zaključak da je pandemija izazvala brojne promene i što se poslova tiče, ali i privatnog života. Ipak, da pandemija nije donela samo loše stvari svedoči i činjenica da smo sada nekako svi mnogo više upućeni na porodicu od koje nas je u prošlosti u velikoj meri udaljavala dinamika posla i brzina života. Ja lično mnogo više vremena provodim sa suprugom Danicom i sinom Stefanom i to je sasvim sigurno najbolja stvar koju mi je omogućila pandemija. Živimo u blizini Hrama Svetog Save u ritmu koji nam život nameće – moj posao, Daničino umetničko angažovanje, kao i vreme koje provodimo sa Stefanom. Izuzetno mi je važan svakodnevni kontakt sa sugrađanima, jer na taj način bolje razumem srpski mentalitet, s obzirom na to da sam većinu života proveo u Londonu, tokom svog obrazovanja i profesionalne karijere.

Prilikom prvog dolaska Vaše porodice u Srbiju 1991. pojedine monarhiji naklonjene srpske vladike predlagale su da mladi prinčevi ostanu ovde da se školuju, uče jezik, upoznaju narod i narod njih. Da li sa sadašnjim iskustvom mislite da je tada trebalo poslušati te vladičanske savete?

– Da, čuo sam da je to, između ostalog, bio predlog i patrijarha Pavla. I mislim da je to bila dobra ideja. Danas naš sin Stefan ima sve ono što ja i moja braća nismo imali u toku našeg života – odrastanje u svojoj zemlji sa svojim narodom. Posebno mi je značajno što mu je srpski maternji jezik, kojim perfektno vlada. Danica i ja vaspitavamo Stefana da hrabro nosi svoje prezime.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.