Otkada su kulturne studije kao svoj glavni predmet istraživanja postavile kulturu u celini, njeno proučavanje izašlo je iz okvira tradicionalnih epistemoloških pretpostavki prema kojima svaka disciplina ima svoj strogo omeđani predmet i preciziran metod istraživanja. Kultura je postala kišobranski termin za raznovrsne ljudske simboličke prakse i obuhvatila je sve sfere ljudske aktivosti, od elitno umetničkih do najbanalnije svakodnevnih. Time se zapravo sam pojam kulture demokratizovao i povratno ukazao na to da svako razdvajanje elitistističke kulture kao „oaze večnih vrednosti“ od njenih manje „večnih“, prizemnijih svakodnevnih oblika razotkriva dinamiku društvene moći. Zaokret ka kulturi razotkrio je da su kulturni procesi povezani sa društvenim, klasnim, nacionalnim, rasnim, polnim struktuiranjem samih društvenih odnosa. Kultura proizvodi značenja, proizvodi identitet , oblikuje život, predstavlja realnost u konkestu društvenih moći i stoga je i mesto društvene borbe.
Knjiga Kultura, drugi, žene zapravo je zbornik tekstova koji tematizuje kulturne strategije upravo u društvenom kontekstu zasnovanom na hijerarhiji i represiji. S jedne strane to su kulturni obrasci koji stratifikuju razlike pre svega kao razlike Prvih i Drugih koji su inherentni svakom društvenom uređenju, a sa druge, to su kulturne strategije samih Drugih koji taj svoj status inetriorizuju, zapravo sami sebe doživljavaju kao Druge. Kao što se iz naslova može shvatiti, Drugi koji su ovde u fokusu razmatranja jesu žene upravo zbog dvostruke marginalizacije kojoj su izložene: kao pripadnice određenog kulturno civilizacijskog obrasca i uvek iznova, kao žene.
Knjigu se uredile Svenka Savić, Svetlana Slapšak i Jasenka Kodrnja, sve tri, pored svojih matičnih kompetencija, osvedočene teoretičarke i praktičarke rodnost. Kako je pojam kulture multidiskurzivan i sama knjiga je multidisciplinarno postavljena i svom predmetu pristupa sa pozicija filozofije, sociologije, lingvistike i teorije rodnosti.
Iako u samom knjizi ne postoji nikakvo tematsko ili bilo kakvo razvrstavanje tekstova, njihovo sasvim slobodno svrstavanje u tri bloka može da posluži kao zgodna eksplikativna recepcijska mogućnost.
Prateći implicitno jednu tradicionalnu hijerhiju znanja autorke polaze od onog najopštijeg te zbornik otvaraju filozofski tekstovi posvećeni teorijskom, metafizičkom i terminološkom zasnivanju i razjašnjenju pojmova kultura, identitet, drugi.
Tome su posvećeni tekstovi Lina Veljaka, Jelisavete Blagojević, Nikole Skeldara i Gordane Bosanac. LinoVeljak bavi se redukcionističkim zasnivanjem pojmova počev od korena tradicionalne metafizike, koje apsolutizuje partikularnost uzdižući ga na rang univerzalnosti, uzimajući deo za celinu (pars pro toto) u kontekstu novovekovne metafizike subjektivnosti. U novovekovnim antropocentričnim filozofijama pojam čoveka „čak i kad se postavlja individualistički, izravno služi ne samo prikrivanju, već i metafizičkom opravdanju isključivanja pojedinih ’kategorija’ ljudskih bića iz punoće deoništva u univerzalnosti“. To su svi oni Aristotelovi drugi: robovi, meteci i žene ali i svi oni moderno i postmoderno neprilagođeni. Time je otvoren problem drugih i odnos drugosti i kulture što je tema razmatranja Jasmine Blagojević. Već sama teza o izmešanosti kultura kao priznanje postojanja Drugih, implicira postajanje prvobitnog, čistog, neizmešanog stanja u odnosu na koje je tek moguće postaviti pitanje drugog i mešanja. Samim imenovanjem Drugi se steoreotipiziraju, stigamtizuju i diskriminišu, fiksiraju u svojoj različitosti. Zapravo se još jednom socijalno stratifikuje podvojenost i time i uvek iznova proizvodi. Utoliko je kultura uvek politična: „proizvodeći ideološke i normativne okvire za subjektivaciju subjekta, takođe prozvodi i vlastitu drugost, odnosno vlastitu kritiku“. Drugost na taj način postaje konstitutivna za svaku subjektivnost. Upravo je feminizam, dekonstruišući pojmove pola i roda doveo u pitanje celukopunu zapadnoevropku kulturu. Zato je za autorku ključno pitanje mogućnost mišljenja izvan ovog binarnog kodiranja izvan kategorija Prvog i Drugog, izvan svakog nasilja.
Tekst Nikole Skledara doprinos je razjašnjenju pojmova datih u naslovu, dok Gordana Bosanac kroz istoriju filozofije prati različite fomulacije i preformulacije pojmova identiteta i razlike, nalazeći da je problem polne razlike, ili razlike kao pola tek kroz delo Simon de Bovoar dobio status filozofskog problema.
Drugi blok tekstova, posvećen je različitim aspektima i ispoljenjima pojma Drugog viđenog još uvek kroz teorijsku vizuru.
Tekst Svetlane Slapšak kroz analizu tekstova Jelene Dimitrijević i Elizavet Moutzan Martinengou (jedne posetiteljke a druge, stanovnice harema) ispituje problem Drugosti na relaciji pojmova privatno i javno. Njena analiza pokazuje da je konstrukcija privatnih i javnih prostora rodno obeležena i stoga nadilazi nacionalne, verske i kulturne razlike. Struktura i funkcionisanje harema mogu se prepoznati i kada se ne radi o njegovom institucionalnom obliku pripadnom muslmanskim društvima, nego o haremu za jednu osobu kakav se može naći drugim balkanskim, ne muslimanskim kulturama.
Štaviše podudarne su i strategije emancipacije i nadilaženja ograničanje „haremske situacije“ kroz osvajanje znanja i obrazovanje.
Jasenka Kodrnja izložila je zanimljivu i kranje eksplikativnu tipologiju mogućih odnosa pozicija kulture, ne-kulture i ne-kulturi relativizujući vrednovanje njihovih uzajamnih odnosa kroz društveno i istorijsko kontekstuiranje. Iako se ne-kultura mahom razume kao rušenje, negacija kulture, dakle, kao vrednosno negativna, u meri u kojoj je sama kultura premrežena odnosima moći koje izražava i legitimiše, ovo ne može imati i najčešće i ima afirmativni potencijal. Isto tako ne izrečeno obrascima dominantne kulture od Drugih (subkultura, kontrakultura), akademskoj, tradicionalnoj kulturi od avangarde ili ne kulturi partrijahata, svakako sadrže afirmativnu osnovu.
Rad Mladena Labusa filozofski ispituje pojam multikulturalizma i njegove različite aspekte pokazujući da on nije kulturno teorijska nego politička paradigma nastala sedamdesetih godina prošlog veka kao način društvenog priznavanja i zaštite manjinskih kultura. Bez obzira na dragocenost ove njegove misije auutor pokazuje da je u kontekstu novih oblika kolektiviteta i pripadnosti monološka struktura ovog pojma postala nedostatna i neadekvatna postmodernom svetu te ga treba zameniti novom paradigmom – pojmom transkulturalizma.
Mirjana Adamovič bavi se antifeminizmom i njegovim kulturalnim i reaktivnim manifestacijama, Daša Duhaček postavlja pitanje odgovornosti, kolektivne i individualne, na tragu političke teorije Hane Arent, a Ana Maskalan bavi se odnosom kiberkulture i kiberfeminizma.
Poslednja grupa tekstova posvećena je konkretnim narativima o Drugom: vladajućim stereotipima o romskoj zajednici i strategijama njihovog prevladava u tekstu Svenke Savič, Zagrebačkim querr festivalom koji je doneo querr teoriju i querr umetnost u Hrvatsku (Sanja Kalinić), te statusom ljudskih, posebno ženskih prava u Iranu (Marjana Harcet).
Na kraju može se zaključiti da su tekstovi okupljeni u ovoj knjizi na različite načine i kroz različite diskurse mapirali probleme odnosa kulture i drugog kako u teorijskom tako i u faktičkom smislu i ukazali na činjenicu da upotreba politički korektnog govora i oslovljavanja iako sama po sebi dragocena ipak nije i dovoljna. Ako taj govor nije podržan odgovorajućim promenama izvan samog jezika ono zapravo može postati kako način pokrivanja problema tako i način da se oni drugi, različtiti upravo izdvoje i fiksiraju u toj svojoj različitosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
