Slavljeni i osporavani Baroso

Pedesettrogodišnji političar desnog centra je na funkciju stupio 2004. Kada je bio domaćin samita pristalica rata u Iraku u martu 2003, suočio se s neprijatnim ispitivanjem prošlosti u vreme kada je početak nepopularnog rata još uvek bio svež u sećanju javnog mnjenja. Potom je pokvario ono što je moglo biti relativno otvoren prvi susret sa Evropskim parlamentom, tako što je pogrešno procenio raspoloženje članova Parlamenta prema kandidatu za evropskog komesara koga su smatrali nepodobnim za tu funkciju, smatraju pojedini analitičari. U nastavku drame pobunjeničke akcije manjih razmera prerasle su u pravi ustanak koji je predstavljao ozbiljnu pretnju po Barosovu komisiju pre nego što je uopšte počela rad. Zahvajujući takvom početku bivši portugalski premijer bio je lišen „medenog meseca“ u bilo kom obliku koji je mogao da ima zbog činjenice da je bio novo lice i da dobro govori nekoliko jezika, što nije bio slučaj s njegovim prethodnikom.

Ipak, Baroso se brzo afirmisao kao praktični lider, svestan da su burni dani ključnog proširenja i usvajanja evra tokom prethodnog saziva Komisije morali biti hitno zamenjeni manje glamuroznim projektima. On je rekao da će se njegova komisija baviti privrednim rastom i smanjenjem stope nezaposlenosti. Široko je rasprostranjeno mišljenje da su reakcije Komisije spore i da ona ne uspeva da usmeri debatu na temu kako treba odgovoriti na krizu. U Fajnenšel tajmsu, koji je omiljen u krugovima zakonodavaca EU i elite iz Brisela, nedavno je objavljen tekst u kojem se navodi: „Baroso je jedan od najslabijih lidera do sada, tašt čovek kome nedostaje politička hrabrost.“ Međutim, ima analitičara koji smatraju da su takve procene pogrešne. Antonio Misirli iz Centra za evropsku politiku ukazao je na to da je Baroso morao da radi u veoma teškim okolnostima. Prethodni komesari nisu bili primorani da se hvataju u koštac sa žestokom ekonomskom krizom, a njihovi mandati nisu bili obeleženi s tri referenduma kojima je odbačeno dalje proširenje EU.