Šta je neto nulta emisija i zašto nam je neophodna?

U vestima i člancima o klimatskim promenama često ćete naići na pojam neto nultih emisija (net zero).  Jednostavno rečeno, svet će na polju emisija stići do neto nule onog trenutka kada iz atmosfere bude uklanjao količinu gasova sa efektom staklene bašte jednaku onoj koju ispušta.

U doba u kojem živimo, ovakva nastojanja mogu zvučati utopijski. Međutim, to je postojeći politički cilj širom sveta. Veliki je broj država koje su najavile, i koje planiraju da dostignu neto nulte emisije u narednim decenijama. U njima zapravo živi čak preko 80 odsto svetske populacije.

Ali, u tu veliku većinu ne spadaju građani Srbije – zemlje u kojoj u relevantnim dokumentima ovaj cilj i dalje ne postoji.

Nasuprot nama, koji kaskamo u mestu kada je reč o klimatskoj akciji – pa čak i na papiru i rečima, a kamoli na delima – Sjedinjene Američke Države streme neto nultim emisijama do 2050, kao i Evropska unija. Kina i Rusija su nešto manje odvažne – sebi su za ovaj podvig dale deset godina duži rok, do 2060, dok je Indija obećala da će biti na neto nuli kada je reč o emisijama do 2070.

Da li su ovi ciljevi mogući? I šta takav radikalni zaokret zapravo podrazumeva?

Šta to sve znači?

Prema dostupnim podacima od 1850. do 2021. oslobodili smo neverovatnih 2.500 milijardi tona ugljen-dioksida kroz sagorevanje fosilnih goriva, korišćenje zemljišta i šumarstvo. Rezultat ovih emisija su klimatske promene: prema izveštaju Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC), naša planeta se zbog ljudskih aktivnosti zagrejala za između 0,8 i 1,2 °C u odnosu na predindustrijsko doba, i nastavlja da se zagreva.

Ne menja se samo temperatura, već i drugi klimatski uslovi postaju sve manje podnošljivi: širom sveta svedočimo kolosalnim poplavama, razornim sušama koje desetkuju rod žitarica, topljenju ledenih masa i podizanju nivoa mora, ali i nekim lokalno specifičnim i pomalo neočekivanim pojavama kao što su kaktusi, umesto snega, na Alpima.

Procenjuje se da 3,3 milijarde ljudi živi u oblastima koje su veoma ranjive na efekte promena klime. Oni su povezani i sa drugim izazovima kojima su pojedinci svakodnevno izloženi kao što su zdravstveni problemi, siromaštvo, migracije i rodna nejednakost.

Naučnici naglašavaju da bismo najgore posledice klimatskih promena izbegli ograničavanjem porasta srednje globalne temperature na 1,5 °C – a upravo su neto nulte emisije sredstvo za ispunjenje ove misije.

Ipak, to ne znači da, stremeći ka neto nultim emisijama, idemo ka apsolutnom „zavrtanju slavine” i prestanku oslobađanja gasova sa efektom staklene bašte. Uostalom, ovo nije ni realno. Osnovna ideja je da sve emisije „preko nule” treba da se apsorbuju – npr. pošumljavanjem i obnovom šumskih kapaciteta (s obzirom na sposobnost drveća da upija ugljen-dioksid) ili modernim tehnologijama za hvatanje i skladištenje ili korišćenje ugljen-dioksida i metana.

Ali pre toga, emisije treba zauzdati. To je moguće jedino radikalnom promenom poslovanja i življenja. Plastično rečeno: umesto naftnog polja – solarna elektrana, umesto termoelektrane na ugalj – vetropark, umesto grejanja na gas – toplotna pumpa, umesto zagađujućeg dizelaša – električni automobil, a umesto burgera od govedine – falafel.

Naravno, ovako dramatična transformacija sistema ne odvija se preko noći i zahteva ogromne investicije, kao i volju svih relevantnih aktera, od vlada i kompanija, kao ključnih, do običnog čoveka.