„Stanarima stizali računi i po 1.000 evra“: Letnje „muke“ po beogradskim zgradama

Upravnici zgrada potvrđuju da havarije i pucanje cevi nisu retka pojava u letnjim mesecima, jer se u vodovodnu mrežu samo parcijalno ulaže, ali se postavlja pitanje ko onda treba da plati troškove za vodukoju „izgubimo“ dok majstori ne reše problem.

Bojan Nikolić, predsednik Udruženja profesionalnih upravnika Beograda, kaže za Danas da se havarije češće javljaju tamo gde su cevi stare, dotrajale i gde se više od 40 ili 50 godina nije ozbiljno ulagalo u zamenu vodovodnih instalacija. To važi i za uličnu mrežu i za instalacije u samim stambenim zgradama, a poseban problem, kaže Nikolić, nastaje kada se havarija dogodi u stanu čiji vlasnik nije prisutan, te posledice mogu da trpe i drugi stanovi i zajednički delovi zgrade.

„Ono što je najvažnije jeste mesto na kom je došlo do havarije. Ukoliko se kvar dogodi pre glavnog vodomera, odnosno na uličnoj mreži, to je u nadležnosti JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ i oni izlaze na teren i rešavaju problem. Ali, ako se havarija dogodi posle vodomera, na unutrašnjim instalacijama zgrade, to je nadležnost stambene zajednice. Tada stambena zajednica reaguje preko firme sa kojom ima ugovor o održavanju ili angažuje stručno lice koje će otkloniti kvar“, naglašava naš sagovornik.

Ko plaća vodu koja isteče kad pukne cev?

Isto pravilo, kaže on,važi i za utrošenu vodu.

„Ako je problem na strani vodovoda, to nije trošak stanara, ali sva voda koja prođe kroz vodomer zgrade smatra se potrošnjom stambene zajednice i mora da se plati, bez obzira da li je ta voda stvarno potrošena u stanovima ili je zbog havarije otišla u zemlju. Imali smo u praksi i ekstremne situacije gde su stanarima stizali ogromni računi, čak preko 1.000 evra po stanu, jer voda nije redovno očitavana, a havarija nije otkrivena duži vremenski period, pa se nakon očitavanja pojavila ogromna potrošnja koja se morala raspodeliti na vlasnike“, navodi Nikolić.

Napominje, takođe, da veliki problem ne prave samo velike havarije već je dovoljno, da u zgradi postoji nekoliko neispravnih vodokotlića koji neprekidno puštaju vodu i potrošnja cele zgrade može značajno da poraste.

Navodi da se obračun vode u stambenim zgradama radi na dva načina – prvi je prema površini stana, gde se ukupna potrošnja vode podeli prema kvadraturi posebnih delova, a drugi po broju članova domaćinstva, gde se potrošnja deli prema evidentiranom broju osoba koje žive u stanovima.

„Tu imamo još jedan praktičan problem kao profesionalni upravnici – evidencija broja članova domaćinstva često nije ažurna. Stanari uglavnom odmah prijave kada se neko iseli, umre ili kada treba smanjiti broj članova za obračun, ali kada se neko novi useli ili se rodi dete, to se često ne prijavi. Zbog toga podaci nisu uvek realni i onda dolazi do nezadovoljstva prilikom raspodele troškova. Zato je važno da se redovno prate računi, očitavanja i potrošnja vode, jer rano otkrivanje problema može da spreči velike troškove za sve vlasnike u zgradi“, ukazuje ovaj profesionalni upravnik.

Prema njegovim rečima, ne postoji deo grada gde se havarije češće dešavaju, to pre svega zavisi od starosti i stanja samih vodovodnih instalacija, a problem je što se najčešće reaguje tek kada dođe do pucanja.

„Tada se zameni samo deo cevi koji je trenutno napravio problem, dva ili tri metra, a ne rešava se uzrok – stara i dotrajala kompletna linija. Po mom mišljenju, mnogo je isplativije i dugoročno jeftinije da se uradi planska rekonstrukcija i zameni cela vodovodna instalacija ili cela linija, nego da se svake godine ponovo kopa, saniraju pojedinačni kvarovi i da građani više puta ostaju bez vode. Imamo situacije da se kroz nekoliko godina zameni veliki deo cevi kroz više manjih intervencija, ali uz mnogo više problema i troškova nego da je to urađeno odjednom“, ukazuje Nikolić.

Zaključuje da je čest problem i kada se nova cev poveže sa starom i dotrajalom instalacijom, jer taj spoj vremenom postaje „nova slaba tačka“, te se dešava da posle jedne popravke ubrzo dođe do novog pucanja na drugom mestu.

Zbog visokih temperatura više bubašvaba, ali i kvarova liftova

Problemi sa vodovodnim i kanalizacionim instalacijama, neprijatnim mirisima iz instalacija, zapušenjima, ali i otežanom organizacijom hitnih intervencija jer je veliki broj vlasnika na godišnjim odmorima nisu jedine muke sa kojima se stambene zajednice suočavaju ovih dana kada su temperature visoke.

U zgradama u kojima nije na vreme urađena preventivna dezinsekcija zajedničkih prostorija stanari imaju problem sa insektima, pre svega bubašvabama i drugim štetočinama, jer visoke temperature pogoduju njihovom razmnožavanju.

„Tokom velikih vrućina češće dolazi i do zastoja liftova. Razlog nije uvek klasičan kvar, već savremeni liftovi imaju različite sisteme zaštite, uključujući i termičke zaštite elektronike i pogona motora koje mogu da reaguju kada temperatura u mašinskim prostorijama ili delovima sistema bude previsoka. Tada dolazi do privremenog zaustavljanja rada kako bi se sprečila veća oštećenja opreme. Pored liftova, visoke temperature utiču i na drugu elektro opremu u zgradama, jer su mnogi sistemi smešteni u prostorima koji nisu klimatizovani i gde temperature mogu biti značajno više od spoljašnjih“, navodi upravnik Bojan Nikolić.