(BETAPHOTO/DRAGAN GOJIC)Prema podacima Centra za socijalni rad Grada Novog Sada, tokom ove godine, registrovana su 52 lica u kategoriji beskućnika, dok je usluge Centra za beskućnike i beskućnice, u periodu od januara do maja koristilo 28 osoba.
Crveni krst Novog Sada ima registrovano 800 socijalno ugroženih korisnika programa Narodne kuhinje, a među njima je 11 ljudi bez krova nad glavom.
Međutim, ovi brojevi nisu konačni, a konkretne brojeve je teško utvrditi, kaže za Danas sociološkinja Jovana Čikić, koja je sa koleginicom, takođe sociološkinjom Anom Bilinović Rajačić i Crnom kućom, sprovela istraživanje o beskućništvu u Novom Sadu.
Prema njenim rečima, organizacije koje pružaju pomoć imaju interne evidencije korisnika usluga koje variraju od godine do godine, te da trenutno sarađuju sa nešto manjim brojem ljudi nego u prethodnom periodu, ali da to ne znači da je i stvaran broj ljudi kojima je potrebna pomoć manji.
„I to je relativno pouzdan podatak do kog smo došli. Konkretnog i definitivnog broja nema“, naglašava ona.
Kroz istraživanje je zaključeno da se ljudi u situaciji ili riziku od beskućništva teško opredeljuju da traže pomoć drugih i da im to teško pada, bez obzira da li treba da pokucaju na vrata institucija koje sprovode programe podrške, ili od ljudi iz njihovog neformalnog okruženja.
To je rezultat različitih iskustava sa institucijama, neki su zadovoljni, neki nisu, a pojedini ispitanici rekli su da su nailazili na zatvorena vrata, ili su, kako ističe sociološkinja „rezignirani i ne žele da im se obrate“, boreći se za život sami, kako mogu i umeju, ne želeći nikoga da opterećuju svojim problemima.
Među njima dominiraju starije osobe, međutim, ima i mlađih. Najmlađi ispitanik u istraživanju imao je svega 20 godina. Među ispitanicima u istraživanju, većina su bili muškarci, 80 odsto. Oni se češće nalaze u situaciji primarnog beskućništva tj. bez krova nad glavom, dok je za žene karakterističniji problem neadekvatnog i nesigurnog stanovanja.
Najčešće imaju osnovno i srednje obrazovanje, oko 80 odsto. Isključeni iz formalnog tržišta rada i nemaju zvanično zaposlenje, što ne znači da ga ranije nisu imali, ali su bez njega ostali svojom ili odlukom poslodavca, neretko i zbog bolesti.
„Do novca dolaze učestvujući u nekim oblicima neformalne ekonomije, kao što su poljoprivredni i građevinski radovi, preprodaju robu na pijacama, prikupljaju sekundarne sirovine, dok se žene neretko bave prostitucijom. Ima i uličnih svirača, slikara“, kaže Jovana Čikić, i dodaje da osobe u situaciji ili riziku od beskućništva smatraju da im je takva zarada nekada dovoljna, a nekada ne, a da zarađeni novac uglavnom troše na hranu. Čikić ističe da ih ti poslovi dodatno guraju na društvenu marginu.
Ne postoji jednoobrazni model odnosno presudni faktor koji bi doveo do toga da se neko nađe u situaciji ili u riziku od beskućništva. Često se ne može odrediti šta je uzrok, a šta posledica, što dodatno komplikuje životnu situaciju tih osoba.
„Ono što smo mogli da uočimo jeste niz različitih tegobnih događaja sa kojima su se te osobe suočavale, od različitih oblika porodične dezintegrisanosti i disfunkcionalnosti, gde su mnogi pretrpeli nasilje, bili svedoci zavisnosti ili kriminalnog ponašanja nekog od roditelja, što se prelilo i na njihov životni put. Neki od njih su i sami zavisnici ili osobe sa kriminalnim epizodama. Nezaposlenost i siromaštvo koje obeležava njihove životne putanje, ratni sukobi devedesetih na prostoru zemalja u regionu su za mnoge bili okidač koji ih je doveo u ovu situaciju“, objašnjava Čikić.
Organizacije javnog i civilnog sektora koje treba da im pruže pomoć i same se suočavaju sa nizom problema – od nedovoljno finansijskih sredstava i ljudi za rad, neadekvatne infrastrukture, ali i isticanja da ne postoje sistemska rešenja problema beskućništva i obezbeđivanja prava na stanovanje.
„Ne postoji sistemsko rešenje, kako bi npr. država trebalo da reaguje na problem beskućništva, odnosno, na problem stambene deprivacije, i to organizacijama u dobroj meri veže ruke. Nema jasne strategije o tome na koji način će se država aktivirati radi rešavanja ovih problema, što organizacijama otežava da planiraju svoje aktivnosti i obezbeđuju potreba sredstva“, dodaje.
Povećanju vidljivosti ljudi bez krova nad glavom neće pomoći ni popis koji je u toku. Tokom prethodnog, koji je održan 2011. godine, ističe naša sagovornica, po prvi put su dobijeni podaci, ali nedovoljno pouzdani, izrazivši očekivanje da će se i sada dogoditi slična situacija na terenu, budući da je najpre dobar deo osoba u situaciji ili riziku od beskućništva nevidljiv za sistem, a moraju biti vidljivi da bi zapravo mogli da budu registrovani u popisu.
„Najverovatnije ponovo nećemo dobiti potpunu sliku o realnom stanju stvari, pogotovo kada govorimo o primarnim beskućnicima, i tako dolazimo i do brojeva koji su daleko manji i ne ukazuju na stvarni obim i alarmantnost ovog problema“, zaključuje sociološkinja Jovana Čikić.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
