Stvaranje budućnosti za Srbiju i Kosovo

Povod za međunarodnu radionicu „Stvaranje budućnosti u Srbiji i na Kosovu: Doprinos civilnog društva dijalogu i saradnji“, kako su je nazvali organizatori iz Asocijacije za Jugoistočnu Evropu (Sudosteuropa Gesellschaft – SOEG), nevladine organizacije sa sedištem u Minhenu, bio je jasan – slede razgovori zvaničnog Beograda i Prištine, pa hajde da vidimo kako građani, profesionalno i lično posvećeni relaksaciji odnosa dveju strana, a uz asistenciju zapadnih stručnjaka za Balkan, mogu da doprinesu procesu čiji će tok i ishod biti u rukama političara.

– Uveren sam da će Kosovo i Srbija jednog dana morati da se međusobno usaglase. Verujem i da dijalog ne znači nekakvu izdaju, prodaju nečijih interesa. Veći broj malih koraka, poput ovog u Landsutu, treba posetepeno da nas dovede do krupnog cilja, a to bi moglo da bude istorijsko pomirenje Kosova i Srbije. Iskreno, civilno društvo ne može da učini previše toga na unapređenju zvaničnog dijaloga. To će biti posao za političare. Oni su napravili konflikt i oni sada moraju da ga rešavaju. Ali, civilno društvo može da istražuje opcije za ta rešenja, da pomalo pomera granice, da pomogne političarima da budu konstruktivniji. Takođe, mi za razliku od njih nismo pod pritiskom birača, nema glasova koje možemo da izgubimo, dakle, možemo slobodnije da istražujemo ideje koje bi nosioci vlasti posle mogli da iskoriste – kaže Leon Malazogu, izvršni direktor Projekta za etničke odnose na Kosovu, u razgovoru za Danas.

GENERACIJA S NOVIM KVALITETOM

Vladimir Todorić, izvršni direktor beogradskog Centra za novu politiku, ističe za naš list da bi političke NVO, mediji i intelektualna elita trebalo da „predvode aktivnosti u uspostavljanju pokidanih veza, razmeni mišljenja i ideja između Srbije i Kosova“, što je na tragu mišljenja Krenara Gašija, prvog čoveka Kosovskog instituta za politička istraživanja i razvoj (KIPRED), da „nažalost, u našim sredinama civilno društvo prednjači deset koraka u odnosu na ostatak društva“. „Evo, na primer, mi na ovom skupu nemamo nikakav problem da sednemo i razgovaramo o svim najosetljivijim temama, dok između srpskog i kosovskog društva još nema te vrste komunikacije“, kaže Gaši.

Naravno, a to vaš izveštač smatra posebnim kvalitetom ovog okupljanja, to što su ljudi iz Beograda i Prištine sedeli za istim stolom i što su svi do jednog bili uvereni da dve zemlje, teritorije, društva, kako god ih zvali, treba da sarađuju, ne znači da je vladalo i jednoumlje. Naprotiv. Jasno, uvek ćemo se složiti da je Miloševićev režim činio strašne zločine, da ogromna većina ljudi na Kosovu želi nezavisnost, kao i da kosovski Albanci više nikada neće (i ne treba) da budu pod vlašću Srbije. Ali, samo se iskrenom i otvorenom razmenom mišljenja i ideja može doći do rešenja za budućnost.

Na taj „novi kvalitet“ ukazuje i Petra Blas-Rafajlovski, bivša potpredsednica Bundestaga, sada članica Odbora SOEG. „Izuzetno sam impresionirana ovim načinom dijaloga“, ističe ona, „kvalitetom i otvorenošću, što pokazuje da u oba društva, i kosovskom i srpskom, ima velikog potencijala za budućnost. Obično sam radila s političarima, znam kakvi su njihovi odnosi i razmišljanja, šta se dešava iza scene, pa samim tim još više cenim ovako iskreni dijalog, kao doprinos stvaranju pozitivne atmosfere za uspeh onoga što će se dešavati u budućnosti. Drago mi je i što vidim novu generaciju, ne po iskustvu, jer većina ljudi ovde je dugo godina u svom poslu, već više u donošenju nekog novog kvaliteta, što je neophodno za izlazak iz statusa kvo. Drago mi je i što u međunarodnoj zajednici postoji spremnost da se podrži ovakav angažman. Mi ne treba da ga predvodimo, već da ga poštujemo i podržimo“.

A, o čemu se zapravo razgovaralo u hotelu Kajzerhof, u srcu lepog Landsuta (koji, istini za volju, zbog hiperaktivne agende nismo pošteno ni videli)? Bilo je i „tehničkih“ i „političkih“ tema, i manje i više ambicioznih, ali o nikako jednostavnim pitanjima. Počev od uloge mladih u procesu pomirenja, aktivnosti civilnog društva na povratku raseljenih, mogućnosti za saradnju institucija kulture, sindikata, privrednika, preko problema vladavine prava, slobode kretanja, situacije na severu Kosova, zatim potencijalnih tema za predstojeći zvanični dijalog i, pre svega, kako bi civilno društvo moglo da utiče na političare da dođu do konstruktivnih rešenja. Razgovaralo se, naravno, i o kosovskom statusu, o predstojećim izborima, ali i o primerima saradnje mladih u dve zajednice.

NEPOVERENJE MEĐU KOMŠIJAMA

Bilo je i vrlo konkretnih predloga. Vladimir Petronijević, izvršni direktor Grupe 484, predlaže institucionalizaciju saradnje na liniji Beograd – Priština. „Bilo bi veoma važno da organizacije civilnog društva uspostave forum, u okviru koga bi se sva važna pitanja koninuirano raspravljala i oko kojih bi se eventualno mogao postići zajednički stav, odnosno predlog rešenja za pitanja koja budu na dogovorenom dnevnom redu zvaničnog dijaloga Beograda i Prištine. Sastanci bi trebalo da budu okončani zaključcima, koje bi redovno dostavljali svim zainteresovanim akterima. Mediji takođe treba da imaju konstruktivnu i podržavajuću ulogu i utiču na javni diskurs na pozitivan način“, kaže Petronijević za Danas.

Među prisutnima je bilo i onih koji su izražavali bojazan da bi zvanični dijalog Srbije i Kosova mogao da posluži za dodatno odugovlačenje u rešavanju problema. Maja Stojanović iz Građanskih inicijativa poručuje da građani ne bi trebalo da se pasiviziraju, očekujući rezultate pregovora. „Ulogu civilnog društva vidim u dva aspekta. Prvi je rad na tome da se određena pitanja uopšte ne nađu na pregovaračkom stolu, već da se reše pre početka dijaloga, na primer priznavanje diploma iz Prištine. To pitanje je veoma važno za integraciju albanske manjine na jugu Srbije, koja ne sme da bude talac budućih pregovora. Druga je stvaranje pozitivne atmosfere za pregovore. Porast nacionalističkih i ekstremističkih izjava može samo da oteža situaciju. Neophodno je kreirati i lansirati umerenije diskurse… Svi koji sednu za pregovarački sto moraju da imaju u vidu hiljade ljudi sa čijim se životima igraju, i kada je u pitanju trgovina, i sloboda kretanja, i telekomunikacije, i sve ostalo“, upozorava Maja Stojanović, kao i da bi „svi pregovarači trebalo da budu svesni da su i ratni zločini naša realnost“.

Enđeluše Morina iz Kosovske inicijative za stabilnost (IKS) kaže za Danas da nije sigurna da su ovdašnji političari u stanju da se o bilo čemu dogovore. „Podsetiću, predstavnici Srbije i Kosova razgovarali su pune dve godine, 2005-2007, a pre toga smo imali i pregovore u Rambujeu. Zaključak je da nijednom nismo postigli međusobno razumevanje, a i kad se nalazilo rešenje, dolazilo je sa strane. Dakle, iskustvo uči da nam je veoma teško da se o nečemu usaglasimo, već ostajemo ukopani u početnim pozicijama. Moje razmišljanje je jednostavno – zašto bismo ovog puta uspeli da sednemo za isti sto i dogovorimo se o bilo čemu, šta je ovog puta toliko drugačije? Koliko znam, teme će biti slične kao nekada, mnogi ljudi će biti slični. Da li je svrha dijaloga da se zaista rešavaju problemi, ili je reč o političkoj šminki, koja bi prikrila manjak ideja o tome šta zapravo raditi s Kosovom i Srbijom?“, upozorava Enđeluše Morina.

Međusobno (ne)poverenje na liniji Kosovo – Srbija više puta je tokom dva dana u Landsutu od strane raznih govornika navođeno kao jedan od ključnih problema za buduću saradnju dve zemlje i dva društva. Zbog toga smo nekim od sagovornika iz Prištine postavili naizgled jednostavno pitanje – kakav je imidž Srbije na Kosovu, među većinskom, albanskom populacijom. „Imidž države Srbije u javnom mnjenju Kosova je prilično loš“, kaže koordinator Kluba za spoljnu politiku Samir Rekaj, „i to pre svega zbog nekonstruktivnog ponašanja vlasti u Beogradu. Mi na Kosovu imamo veoma loša iskustva sa srpskim vlastima, i u prošlosti i sada, što je uticalo na opšte nepoverenje. S druge strane, ljudi na Kosovu znaju da „nisu svi Srbi isti“, mi se dobro poznajemo, komšije smo, a i civilno društvo radi mnogo na uklanjanju predrasuda“.

Na pitanje šta vlasti u Beogradu treba da učine da se to nepoverenje ukloni, Rekaj odgovara: „Pre svega treba da uvide da se na Kosovu razvilo novo društvo, da je na delu proces modernizacije, da Kosovo danas nije isto kao pre deceniju-dve. Dalje, Beograd treba da prizna postojanje svog suseda, na ravnopravnim osnovama, da komunicira s tim svojim komšijom, da taj komšija ne oseća da je i dalje meta represije. Tu mislim na slobodnu ekonomiju i trgovinu, na slobodu kretanja ljudi sa obe strane, na situaciju na severu Kosova…“.

STATUS VS. BOLJI ŽIVOT LJUDI

Šta, dakle, raditi sa statusom Kosova? S jedne strane, vlasti u Beogradu se bore protiv međunarodnih priznanja kosovske nezavisnosti, pri čemu u tom čvrstom zalaganju, reklo bi se, previđaju negativne posledice po život velike većine ljudi na Kosovu. Na primer, pet zemalja EU koje Prištini nisu priznale nezavisnost dozvoljavaju da se s kosovskim ispravama uđe na njihovu teritoriju, što Srbija ne čini, čime verovatno ugrožava evropske standarde slobode kretanja ljudi, dok nepriznavanjem carinskih pečata Kosova i tvrdim stavom na regionalnom nivou, poput sporazuma CEFTA, narušava standarde slobodnog protoka roba i usluga. Kako se odnositi prema statusu Kosova u dijalogu čiji osnovni cilj treba da bude bolji život ljudi?

Vladimir Pavićević iz Beogradske otvorene škole potpuno je jasan. „Podnošenje zajedničke rezolucije sa EU u GS UN označilo je početak preispitavanja postojeće politike prema Kosovu i usmeravanje ka definisanju elemenata za novu. Prvi korak trebalo bi da bude upućivanje signala da Srbija prihvata realnost i da je spremna da prizna nezavisnost Kosova, pod određenim uslovima. Dakle, ovde bismo imali pregovore o uslovima za prihvatanje nezavisnosti, kao jedinim načinom za održivo rešavanje kosovskog problema. Među tim uslovima trebalo bi da budu garancije za sva prava kosovskih Srba, kao i pravno uređenje zaštite srpskih spomenika kulture. Srbija bi time poslala signal i partnerima iz Evropske unije i SAD da je ozbiljna u pogledu perspektive članstva u EU i NATO“, navodi, između ostalog, Pavićević.

Vladimir Todorić, čiji je Centar za novu politiku nedavno izašao u javnost s Predlogom platforme za dijalog, ocenjuje da je cilj obeju strana da „dođu do de fakto rešenja, koje će omogućiti ulazak Srbije u EU i ulazak Kosova u međunarodne institucije, ali bez priznanja Kosova od strane Srbije. Takvo rešenje podrazumeva dopunu i izmenu Ahtisarijevog plana, u pogledu nadležnosti srpskih opština. Drugo moguće rešenje je daleko radikalnije i zahtevnije i podrazumeva međusobne teritorijalne ustupke, ali nudi mogućnost de jure sporazuma“.

Krenar Gaši iz KIPRED-a upozorava da statusno pitanje uopšte neće biti deo predstojećeg dijaloga, jer o nezavisnosti nema ni razloga da se razgovara. „Kosovska strana je to pitanje rešila i status, prosto, ne može biti preispitivan. Srbija ne mora da formalno prizna nezavisnost Kosova, ali treba da radi na relaksaciji odnosa s kosovskim vlastima i njihovom usklađivanju sa standardima EU. Srbija ne mora da prizna nezavisno Kosovo da bi priznala kosovska dokumenta ili carinske pečate. Lično, ne verujem da će predstojeći dijalog dovesti do brzog priznanja Kosova od strane Srbije, ali će voditi ka normalizaciji odnosa, od čega će korist pre svega imati građani dve zemlje“, zaključuje Gaši.

Pravilo Četam Hausa

Kako bi se obezbedila najveća moguća sloboda i otvorenost u razmeni mišljenja i ideja, skup je održan po Pravilu Četam Hausa (Chatham House Rule), koje glasi: „Kada se sastanak, ili jedan njegov deo, održava u skladu s Pravilom Četam Hausa, učesnici su slobodni da koriste primljene informacije, ali ni identitet, niti pripadnost govornika, kao i nijednog od učesnika, ne sme biti otkrivena“. Šta to znači? Vaš izveštač, koji je bio i učesnik ovog skupa, neće citirati išta od rečenog u konferencijskoj sali, niti će saopštiti ko je sve bio prisutan, izuzev onih koje je intervjuisao. Prisutni na skupu govore u svoje ime, ne u ime organizacije iz koje dolaze, a u javnost ide ono što je rečeno „u mikrofon“, a ne za stolom.

Johana Dajmel, zamenica direktora SOEG

Tu smo da pomognemo

– Civilno društvo ima veliki potencijal da pomogne normalizaciju odnosa Srbije i Kosova i da utiče na poliitčare da u predstojećem dijalogu budu konstruktivni, da se usmere na bolji život ljudi – ističe za Danas dr Johana Dajmel, zamenica direktora Asocijacije za Jugoistočnu Evropu, organizatora skupa u Landsutu.

Zašto ste odlučili da organizujete ovaj skup?

– Jednostavno, između ljudi iz Srbije i s Kosova do sada nije bilo dovoljno razgovora. Posle odluke Međunarodnog suda pravde i potom Rezolucije u GS UN, postalo je jasno da će politički predstavnici dveju strana stupiti u razgovore, ali da će dijalog biti neophodan i među građanima, a prirodno je da tu prednjači civilno društvo. Obavili smo istraživanja u Srbiji i na Kosovu i videli da ima potencijala za komunikaciju, za razmenu ideju, a možda i dolaženje do zajedničkih stavova, čime bi se i političari ohrabrili na konstruktivnost. Mislim da se sve to potvrdilo tokom ove radionice. Imali smo prijateljsku, a opet otvorenu debatu, izuzetnog kvaliteta, koja nas je definitivno uverila da civilno društvo s Kosova i iz Srbije može da utiče na oblikovanje bolje budućnosti.

Šta bi trebalo da bude cilj predstojećeg dijaloga Beograda i Prištine?

– Možda će zvučati kao fraza iz Brisela, ali ti razgovori zaista treba da unaprede život običnih ljudi, da ga poboljšaju i omoguće novu perspektivu. Istina je da se svako pitanje može staviti u kontekst statusa, ali ako političari sve vreme budu imali na umu da je cilj da ljudi žive bolje, biće i rezultata. Tu je reč o nizu pitanja, poput priznanja diploma i drugih dokumenata, omogućavanja slobodne trgovine, članstva u organizacijama, problema u telekomunikacijama i energetici.. Pa, neka se do krupnih političkih tema dođe tim postupnim putem, od kojeg će korist pre svega imati građani, sa obe strane.

Kakva bi trebalo da bude uloga međunarodnog faktora?

– Tu imamo dva nivoa, vladin i nevladin. Kada je reč o nevladinim organizacijama, poput naše, mi smo tu da pomažemo znanjem baziranim na iskustvu, koje smo spremni da podelimo s predstavnicima civilnog društva i da pomognemo njihovim inicijativama. Kada je reč o političkom nivou, svakako je da će EU imati važnu ulogu, koja bi po mom mišljenju trebalo da bude pre svega posrednička, da olakša dijalog, ali ne da odlučuje o svakom njegovom aspektu. Ipak, i tu treba biti realan, na samom kraju će EU verovatno imati i predvodničku ulogu, jer cilj obe zemlje je da postanu njene članice, što znači i ispunjavanje njenih standarda i kriterijuma.

Gde će biti Kosovo i Srbija 2020. godine

Leon Malazogu: Mislim da će do 2020. Srbija priznati Kosovo, da će dve zemlje sarađivati na mnogim poljima. Što se tiče članstva u EU, to zavisi od mnogo faktora, ali mislim da će i Kosovo ubrzati svoje kretanje u integracijama.

Vladimir Petronijević: Predstojeći dijalog trebalo bi da bude i okvir za trajni sporazum između Srba i Albanaca. Ukoliko ovi razgovori stvore preduslove za saradnju, verujem da 2020. nećemo imati nesporazume koji bi nam usporili evropsku budućnost.

Maja Stojanović: Nažalost, ukoliko ne dođe do drastičnih promena, Kosovo i Srbiju vidim kao dva paralelna sveta, čija će prepreka ka napretku biti i dalje loši međusobni odnosi. Naravno, moguć je i pozitivni scenario.

Samir Rekaj: Nadam se da će obe zemlje do tada završiti sve poslove na putu evropskih integracija i da će 2020. čekati konačnu odluku o ulasku u EU.