Foto: Privatna arhivaPosle niza godina od kada se mlada Užičanka, majka dečaka na kog je ponosna, otrgla iz kruga nasilja u porodici, još joj je teško da se osvrne iza sebe. Ipak, želi da govori, jer veruje da njeno iskustvo može pomoći ženama u sličnim situacijama.
Za sebe kaže da je ponovo ponosita Užičanka, koja čvrsto stoji na nogama, svesna svoje snage. Ipak, još žali što nije otišla posle prvog šamara.
„Sada znam da nisam smela da sačekam sečivo na vratu da bih pobegla. Sve bi bilo mnogo drugačije da sam bila odlučna, a ne uplašena i podložna pretnjama“, kaže za Danas ova mlada žena, koja je pobedila strahove, ali ne može da ih zaboravi.
„Nisam smela da dozvolim da mi oduzme ličnost, da me nauči da budem kriva za sve“, ističe, apelujući na okruženje da se, pre nego što osudi žrtvu, pitajući se zašto „jednostavno“ ne ode, prvo seti da je verovatno ucenjena decom, porodicom ili nekim ko joj je drag.
Ona se, kaže, lekaru obratila tek kada je sve prošlo, i to zbog jakih napada panike i gušenja. U najtežim trenucima, nije otišla po izveštaj o povredama. Baš zato, važno joj je da, bar pokuša da objasni nemoć i rastrzanost života u svakodnevnom strahu. Nije srećna što neke događaje pamti savršeno jasno.
„Udarao me svom snagom šakama po licu i to je trajalo, dugo, sve dok nisam pala. Nisam osećala glavu, videla sam krv na parketu. Bilo mi je važno samo da me dete koje je tada imalo pet, šest godina, ne vidi takvu, da očistim tepih i parket od krvi. Kakav lekar, kakvi dokazi, tada vam ništa ne pada na pamet”, seća se teškog iskustva ova Užičanka.
Jako je ljuti često pitanje okoline „zašto žene odmah ne napuste nasilnika“.
„Kako? Pa, ne živimo sa mačkom kojoj se upetljalo klupko, pa je nervozna. Nikada ne znaš šta možeš da očekuješ. Osim toga, sve vreme sam mislila na upozorenje advokata da šta god da se desi, ne napuštam kuću bez deteta, jer će se smatrati da sam ga ostavila“, objašava naša sagovornica svoje strahove.
Oni nisu jedini, jer, kako kaže, do tada „tatina princeza i prvenac“, sada je bila „ucenjena žrtva“.
„Stalno je pretio da će da pozove mog oca i brata kaže im da sam ku*va. Znam ko sam i da to nisam, ali plakala sam i molila, dozvolila da me izmanipuliše toliko da ne budem svesna podrške porodice“, priča ova mlada žena, koja se za tadašnjeg supruga, kojeg sada zove dželatom, udala u svojoj dvadesetoj godini.
Priča da se nije udala iz velike ljubavi, već je to bio logičan nastavak veze u kojoj je on osećao da je vreme „da se skrasi“. Na dan svadbe je plakala, a brak je trajao uz suze i svađe, zahtev za razvod i njegovo povlačenje, uz uhođenje i pretnje.
Ističe da je njen tadašnji suprug u svakom trenutku morao da zna gde se ona nalazi, a da je na poslu ostajala puno radno vreme i kada nije morala, čekajući da dete završi sa školom da ne bi ostajala sama sa suprugom.
Iako, kako kaže, dete nije trpelo nasilje, mnogo šta je moglo da nasluti i počelo je da oseća posledice.
„Išao je u krug po sobi, pričao sam sa sobom“, objašnjava ova majka još jedan razlog za želju da se sve što pre završi.
Reči joj same naviru, dok se seća kišnog dana posle posete zubaru.
“Čekao me je u automobilu, pomislila sam da hoće da me poveze zbog lošeg vremena. Ali, ne. Dodao je gas i krenuo van grada. Urlao je da će da me ubije i zakopa negde gde me niko neće pronaći”, priča naša sagovornica i dodaje da je tada „imala mnogo sreće, jer mu je zazvonio telefon”.
Kaže da je i ona imala telefon u tašni, ali bila je paralisana od straha.
“Nekome je rekao da će doći za deset minuta, a ja sam odahnula, jer to nije dovoljno vremena za ubistvo i zakopavanje”, objašnjava tok misli u ekstremnoj situaciji.
Jednu pretnju uskoro je, kaže, ipak ostvario, ne shvativši da joj je time pomogao. Pozvao je njenog oca i brata.
„Bez rezerve su me podržali. Bio je vidno razočaran što od njih nije dobio odobrenje da me još jednom pretuče”, kaže ova mlada žena.
Pamti da se to dogodilo „na petak 13, a da je njen bivši muž sutradan ujutro dete odveo kod svojih roditelja“.
“To sam iskoristila da sve ispričam svojoj porodici. Dugo smo plakali zagrljeni, tata, mama, brat i ja. Bili su tužni što sam pomislila da neću imati njihovu podršku, a ja sam posle mnogo vremena na trenutak osetila mir“, emotivno priča o podršci najbližih.
Ipak, prema njenim rečima, već u ponedeljak ujutro je usledila kulminacija. Prepirke i pretnje su počele rano, uz prvu kafu i cigaretu.
„Čula sam da prilazi i okrenula se. Stajao je raskopčanih pantalona govoreći da mu pokažem šta “volim da radim sa drugim muškarcima“.
Zgrabio me je za kosu, strah me je okamenio. U sledećem trenutku, u ruci je imao veliki kuhinjski nož. Prislonio mi je oštricu na stomak, pa na vrat“, potreseno priča mlada žena.
Kaže da joj je tada život proleteo pred očima, a da je mislila samo na dete. Tražio je šifru njenog telefona, koju je kaže izgovorila „brzinom svetlosti“.
“Spustio je nož, a ja sam otvorila vrata, da se čuje vrisak ako ponovo nasrne na mene. Obula sam baletanke, iako je lila kiša, najbrže se obuvaju. Kiša pljušti, ja plačem, drhtim”, priseća se ona trenutaka koji su prethodili zagrljaju sa bratom, sa kojim se našla u gradu, „kao kad prosjaku date krov nad glavom“.
Usledilo je, kaže, davanje izjave u policiji, nakon čega joj je rečeno da ima oko dva sata da se vrati, spakuje osnovne stvari i donese nož kojim je napadnuta. U međuvremenu, u stanicu je stigao i njen tadašnji suprug, po pozivu policije.
„Kada sam donela nož, čula sam da je glumio žrtvu i plakao, a inspektor mi je rekao „ni ti nisi nevinašce“. Nije me zanimalo, trčala sam u Centar za socijalni rad da kažem zašto sam otišla, da nisam ostavila sina, da ga je namenski odveo u selo“, priča mlada Užičanka.
Kako kaže, u narednom periodu, njen brat je uzeo odmor na poslu, da bi mogao da je čuva, dok bivši muž ne dobije zabranu prilaska.
Usledio je niz ročišta na sudu, a paralelno su tekli procesi za razvod braka i nasilje u porodici.
„Presuda mi se smejala u lice, oslobodili su ga. Rekli su da nemam dokaze, a on je dostavio tahograf koji pokazuje da nije bio u Užicu tih dana”, priča i ističe da je želela samo pravdu i produžavanje zabrane prilaska.
Razočarana je u državu, sistem, vlast.
“Preteće poruke su, kažu, možda šala, a nož nigde nije pomenut. Izjave mojih svedoka kao da se ne računaju. Žalba na presudu je bila uzalud”, razočarano priča naša sagovornica.
Posle svega, dugo nije mogla da se oslobodi strahova, tupog bola u grudima i napada panike. U međuvremenu, ostala je bez oca, “kao bez tla pod nogama”.
„Bila sam jaka samo pred detetom. Paničila sam zbog izlaska iz kuće. Nisam podnosila u stanu nikoga osim sina, dobijala sam napade gušenja. Plašila su me crvena svetla za pešake, ljudi”, priča o posledicama „prethodnog života“ mlada žena.
Jedne večeri, usled napada panike i gušenja, spustila se na krevet, misleći da umire.
“Prilazi mi sin, ljubi me, pokriva i kaže „samo ti majki ćuti, nemoj da pričaš, brzo će ti biti bolje“. To je bio hladan tuš. Sutradan sam zakazala razgovor kod psihijatra“, kaže ponosna na dete, koje je sada njena najveća podrška.
Više puta ističe da je najveća greška ostajati u nasilnom okruženju „zbog dece“.
„Baš to nije zdravo okruženje za decu. Kad tata bije mamu, kad su svađe konstantne, deca pate najviše“, poručuje naša sagovornica i ističe da je najveća zabluda „da će se nasilnik promeniti“.
Na žene u sličnoj situaciji apeluje da shvate da nisu krive, nisu same i da ne moraju da trpe.
„Sistem neće mnogo pomoći. On je predizborno glasan i povremeno medijski. Pusta obećanja, kao kad partner kaže da neće ošamariti više nikad. Pravda kao fraza. Žena mora sama, zbog sebe i dece“, kaže ova majka.
Ona veruje da mnogi neće razumeti njenu priču.
„Ljudi su zli. Osuđuju, sapliću, ismevaju, nišane prstom, etiketiraju i veruju da nemaš pravo na bilo šta dobro u životu. To je primitivizam sa kojim se i danas susrećem“, objašnjava bez mnogo emocija i napominje da bi posebno volela da sistem stane iza svojih reči.
„Da doživim da čujem „kriv je“, da odjekne neko „izvini“ jer je para zavrtela gde burgija nije htela. Bila sam žrtva nasilja u porodici, a zahvaljujući njihovim „borbama“ postala i žrtva nezainteresovanog sistema“, naglašava ova Užičanka.
Pronađite podršku
Pozitivna strana svega je bezuslovna podrška od oca, majke, brata, snaje, koju doživljavam kao sestru. Od nekolicine prijatelja, i pre svega mog sina, sa kojim imam odnos zasnovan na poverenju i dogovoru. Osnov je u podršci. Ako je nema u okruženju, žena mora da je nađe u sebi. Jer on će udariti ponovo, svaki put jače.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
