„Vlast i dalje istrajava u svojoj ekstremnoj netransparentnosti“: Projekti poskupljuju, građani ne znaju gde odlazi njihov novac

Fiskalni savet objavio je Mišljenje na Nacrt fiskalne strategije za 2027. sa projekcijama za 2028. i 2029. godinu i ukazao na brojne stvari koje bi trebalo popraviti. Jedna od njih odnosi se i na javne investicije, a pre svega na transparentnost u vezi sa velikim državnim projektima.

U Mišljenju, Fiskalni savet naglašava da visok nivo javnih investicija zahteva srazmerno visok stepen transparentnosti u njihovom planiranju i praćenju.

Oni smatraju da je potrebno obezbediti potpuniji uvid javnosti u način na koji se prioriteti planiraju, realizuju i finansiraju.

„To je posebno važno, jer Srbija i dalje nema jedinstven sedmogodišnji plan javnih investicija koji povezuje sve ključne oblasti, kakav je bio predviđen Zakonom o planskom sistemu iz 2018. godine, već se investiciona politika vodi kroz parcijalne programe i inicijative različitih državnih organa“, poručuju oni.

Kako upozoravaju, identifikovali su određeno nazadovanje u prikazu projektovane vrednosti velikih investicionih projekata.

Takođe, ukazuju da se broj obuhvaćenih projekata, čiji su troškovi detaljnije prikazani, postepeno smanjuje, jer se projekti isključuju iz pregleda pre nego što se potpuno okončaju.

Oni smatraju da je potrebno zadržati i zaseban pregled projekata koji su formalno završeni ili se nalaze u završnoj fazi realizacije.

„To bi omogućilo praćenje konačnih troškova i stvarne realizacije u poslednjoj godini sprovođenja projekta“, obrazlažu.

Iz Fiskalnog saveta napominju i da se nekoliko velikih infrastrukturnih projekata i dalje ne nalazi na ovoj listi poput projekta „Vožd Karađorđe“, „Osmeh Vojvodine“ i slično.

Kao još jedna bitna stavka, prema njihovim navodima, jeste uvođenje kolone sa inicijalnom planskom vrednošću projekta.

„Potrebno je prikazati prvobitno ugovorenu vrednost projekta kao baznu veličinu, kako bi se na uniforman i transparentan način moglo pratiti odstupanje u odnosu na naknadne revizije i konačne troškove. Bez takvog prikaza, nije moguće sistematski pratiti probijanje troškova i upoređivati projekte međusobno“, predlažu.

Iz Fiskalnog saveta objašnjavaju da visok nivo javnih investicija u velikoj meri nose „EKSPO 2027“ i širi program „Skok u budućnost – Srbija 2027“, ali da Strategija i dalje ne pruža jasan uvid u sektorsku strukturu ulaganja.

„Kako se približava termin održavanja izložbe, sve jasnije se naziru ukupni troškovi za ‘EKSPO 2027’ i povezane projekte, koji bi mogli da iznose oko 3,4 milijarde evra„, upozoravaju.

Međutim, kako dodaju, do procene ukupnih izdataka za ove projekte nije jednostavno doći, jer se oni knjiže na većem broju budžetskih stavki, realizuje ih više različitih državnih tela, pri čemu su u prethodnim godinama pojedini projekti i potprojekti dodavani, izuzimani ili menjani.

„Podaci o izvršenju budžeta u periodu 2023-2025. ukazuju na to da je do početka tekuće godine za ‘EKSPO 2027’ u užem smislu država izdvojila oko 1,25 milijardi evra, najvećim delom sa razdela Ministarstva finansija. Kad je reč o povezanim infrastrukturnim projektima, ukupni izdaci u prethodnim godinama dostigli su oko 750 miliona evra, i to sa razdela Ministarstva finansija i MGSI. To znači da su zaključno sa 2025. ukupni troškovi dostigli oko dve milijarde evra“, pojašnjavaju.

Međutim, prema trenutno dostupnim zvaničnim planovima za 2026. i 2027. godinu, na ovaj iznos trebalo bi dodati još oko 550 miliona evra za „EKSPO“ u užem smislu, i približno 850 miliona evra za prateće infrastrukturne projekte, odnosno ukupno još oko 1,4 milijarde evra, poručuju iz Fiskalnog saveta.

Kako upozoravaju, česte promene u procenjenim vrednostima projekata pokazuju da planiranje javnih investicija i dalje prati visok stepen neizvesnosti i nedovoljna transparentnost.

„Prosto poređenje zbirne vrednosti svih projekata prikazanih u prošlogodišnjoj i novoj Fiskalnoj strategiji ukazuje na smanjenje od oko 220 milijardi dinara, ali je najveći deo te razlike posledica smanjenja broja prikazanih projekata. Ako se, međutim, posmatraju samo investicije koje su prikazane u oba dokumenta, njihova zbirna procenjena vrednost povećana je sa 2.289 na 2.299 milijardi dinara, odnosno za oko 10 milijardi“, objašnjavaju.

Programski direktor organizacije “ Transparentnost Srbija“ Nemanja Nenadić za Danas navodi da se česte promene procenjenih vrednosti velikih infrastukturnih projekata dešavaju zbog toga što jednom kad se isključi primena zakona, u ovom slučaju Zakona o javnim nabavkama, „samo je nebo granica“.

„Velika većina infrastrukturnih projekata je ugovorena bez primene ovog zakona – ili na osnovu direktnih pregovora ili po procedurama koje su bitno smanjile konkurenciju. Zbog toga Srbija nema problem samo sa ogromnim poskupljenjem projekata, već postoje ozbiljni razlozi da se sumnja da su i inicijalne cene više nego što su morale biti“, objašnjava on.

Zakon o javnim nabavkama, kako pojašnjava, postavlja ograničenja za izmene ugovora, koja su dosta široka, ali čak i u slučaju izmena zbog nepredviđenih okolnosti one ne mogu biti vrednije od 50 odsto originalne cene.

„Kada se isključi primena zakona, onda se primenjuju samo ograničenja iz ugovora, ako su uopšte predviđena. Nevolja je što ugovori za ove projekte, izuzev onog koji se odnosi na železničku prugu do Mađarske, nisu objavljeni“, ukazuje Nenadić.

Zbog toga, naglašava, nije poznato da li je povećanje cene u skladu sa odredbama ugovora.

Nenadić smatra da je predlog Fiskalnog saveta da se objavljuju početne ugovorene vrednosti projekata veoma koristan.

„Naš stav je da se mora otići i nekoliko koraka dalje. Potpuno je neshvatljivo da vlast u Srbiji, posle svega što se dogodilo, i dalje istrajava u svojoj ekstremnoj netransparentnosti. Trebalo je da pogine 16 ljudi i da 100.000 ljudi traži objavljivanje dokumentacije, da bi Vlada objavila dokumente. Međutim, to su učinili samo za taj jedan projekat“, navodi on.

Pored toga, kako kaže, Vlada Srbije i ključna ministarstva ne postupaju ni po zahtevima za pristup informacijama kada je reč o ovim pitanjima.

„Zbog toga bi objavljivanje dokumentacije, iako vrlo bazična stvar, bila jedna od najvažnijih mera za borbu protiv korupcije u Srbiji“, poručuje naš sagovornik.

Kada je reč o definisanju dugoročne infrastruktutrne strategije, Nenadić ukazuje da glavni planski dokument ne postoji.

„U međuvremenu, predsednik i Vlada predstavljaju infrastrukturne projekte kao deo navodnih programa ‘Srbija 2025’, ‘Skok u budućnost’, ‘Srbija 2030’ i na njih se pozivaju u zvaničnim dokumentima. Međutim, ne samo da nijedan od tih dokumenata nije usvojen kao planski dokument Vlade ili Skupštine, već oni bukvalno ne postoje u formi dokumenta“, upozorava.

Usled toga, smatra Nenadić, utisak je da prioritizacija projekata u značajnoj meri zavisi od faktora koji na to ne bi trebalo da utiču – na primer, da li je neka država zainteresovana da obezbedi posao za svoje firme, time što će obezbediti kredit za finansiranje dela posla.

Prema njegovim rečima, građani nisu upućeni u to na koji način i gde tačno odlazi njihov novac.

„Ne mnogo više od onog što se vidi golim okom – da li je put izgrađen ili ne. Ključno pitanje na koje građani nemaju odgovor je zbog čega je plaćeno upravo toliko, na osnovu čega su predstavnici Srbije zaključili da je to realna cena, u situaciji kada je posao ugovoren bez nadmetanja“, napominje Nenadić.

Građevinski inženjer Danijel Dašić za Danas objašnjava da su projektovanje i priprema dva elementa u planiranju infrastrukturnih projekata koji su izuzetno značajni za pravilan proces izgradnje, „ali i potpuno nebitni za proces ugradnje“.

„Kako se u Srbiji već više od deset godina planiraju veliki infrastrukturni projekti tako što prvo predsednik kaže okvirnu cenu, pa se onda radovi ‘uklapaju’ u zamišljeni okvir, tako da ove velike promene procenjenih vrednosti ne predstavljaju iznenađenje“, naglašava on.

Prema njegovim rečima, svedoci smo da ne postoji nijedan infrastrukturni projekat u Srbiji, završen ili u izgradnji, koji je zadovoljio tri osnovna elementa odgovornog upravljanja projektima.

„Pre svega, da je koštao onoliko koliko je bilo predviđeno, da je završen u planiranom roku, i da nije popravljan i/ili obnavljan barem jednom nakon završetka radova. Stara izreka kaže ‘tri puta meri, jednom seci’, a nova napredna izreka kaže ‘tri puta seci, pa meri nakon toga da vidiš da li si pogodio'“, ukazuje Dašić.

Kako objašnjava, osnovni uslovi za povećanje cena mogu biti povećanje cene inputa (cement, gvožđe, asfalt…) koje prevazilazi unapred ukalkulisane procente inflatornih kretanja, zatim znatne promene količina planiranih radova, zbog, na primer, zahtevanih izmena projekta i pojave naknadnih radova koji nisu mogli biti sagledani u potpunosti ili predviđeni pre početka izvođenja radova, a neophodni su za uspešan završetak projekta.

„Samo u prvom slučaju može se naći neko opravdanje, kao što su bili drastični skokovi cena tokom pandemije virusa Kovid19 ili za vreme početka ruske agresije na Ukrajinu. Sve ostalo spada u domen loše pripreme, nesagledavanja stanja na terenu i lošeg planiranja i dinamike radova, sa jedne strane, i koruptivnih zahteva koje ima sprega političke vlasti i velikih  izvođača radova, sa druge“, upozorava on.

Zato, dodaje, nema ni transparentnosti u toku ugovaranja, odabira izvođača, određivanja cena i isplate.

„Tu bi se jasno videlo u kom grmu leži zec korupcije. Korupcija u sektoru infrastrukture je toliko izražena, da dovodi u pitanje ne samo kvalitet radova, već i sam završetak radova. To možemo jasno da vidimo na primeru izgradnje objekata za EXPO, gde stepen završetka radova nije ni približno na nivou koji bi garantovao svečano otvaranje po planu“, napominje Dašić.

On, takođe, smatra da bi vrlo značajno bilo da imamo početne parametre za vrednost nekog projekta, ali da je još bitnije da imamo stalnu kontrolu toka finansiranja i same izgradnje, uz javno dostupne predmere i predračune radova, redovnu i aktivnu kontrolu od strane nezavisnih institucija, koja u realnom vremenu može da ukaže na anomalije prilikom finansiranja velikih infrastrukturnih projekata.

Naš sagovornik ukazuje da na papiru svega ima – od krovnog strateškog okvira „Srbija 2030-2035“, kojim se predviđa 48 milijardi evra ulaganja u javnu infrastrukturu, gde se planira izgradnja i obnova preko 1.200 kilometara železničkih pruga i 578 kilometara auto-puteva, preko Prostornog plana Republike Srbije.

„Sve na papiru izgleda odlično. Međutim, u realnosti je teško naći bilo kakvu studiju ili analizu koja bi realno, sagledavanjem svih unutrašnjih i spoljnih uticaja, mogla da opravda ove vrlo ambiciozne brojke“, navodi Dašić.

Kada je reč o najavljenom održavanju visokog nivoa investicija i nakon izložbe Ekspo, Dašić smatra da su sve karte već potrošene i dodaje da se i ova kampanja oko Ekspo vodi praznim rezervoarom.

„Finansijska kretanja u poslednjih šest meseci pokazuju visok nivo zaduživanja države, po daleko nepovoljnijim uslovima, smanjenje broja novih direktnih stranih investicija, odlazak jednog broja stranih investitora, pristizanje plaćanja za prethodno uzete kredite i manju atraktivnost Srbije na berzama za plasiranje obveznica. Ako na to dodamo uvećanje troškova za naoružavanje, probleme sa EU oko budućih kineskih investicija, i vrlo čudne sporazume sa SAD oko infrastrukturnih ulaganja, ovu vlast bi jedino mogao da spasi, kao u Top listi nadrealista, dobro odigran tiket iz 1 u 2. Ne zna se u koje sektore će novac odlaziti narednih godina, ali se zna da će Srbija narednih godina veoma ličiti na Mađarsku danas“, zaključuje Dašić.