Preduzeća u bivšim jugoslovenskim republikama dobila su još jedan rok od šest meseci da, pre nego što se privatizuju, utvrde svoj udeo kapitala u organizacionim delovima koji su poslovali u Srbiji., ali izgleda da je odluka vlade više politički izraz „dobre volje“ nego što se zaista očekuje neki finansijski efekat.
Pri tom, niko tačno ne zna kolika je imovina niti koliko radnika zapošljavaju firme čija su matična preduzeća u bivšim jugoslovenskim republikama, a nada da bi ista šansa mogla da bude pružena i srpskim firmama koje su imale svoje pogone i imovinu na prostoru eks-ju država, prilično je tanka jer niko još nije utvrdio koliki su naši aduti u toj razmeni.
S jedne strane, srpske kompanije imale su brojna predstavništva, pogone i imovinu na prostoru bivših republika, ali je njihova status sada uglavnom nepoznat.
Brojne su i sumnje da je najveći deo tih objekata prodat „ispod ruke“ i bez traga, pa se u ovom trenutku i ne zna šta sve naša privreda potražuje. S druge strane, najveće firme iz bivših republika koje su poslovale i u Srbiji, poput Borova ili INE, koje su imale i značajnu trgovinsku mrežu, već su prodate. Koliko je zaista reč o politički osetljivom potezu, možda ilustruje i podatak da PR služba u Ministarstvu ekonomije prethodne nedelje nije mogla da dođe do pomoćnika zaduženog za tu oblast kako bi dobila odgovore na pitanja Danasa.
Privatizacija je produženjem uredbe zaustavljena za 312 preduzeća sa društvenim kapitalom, a njihova sadašnja rukovodstva moći će da se dogovore sa matičnim preduzećima ukoliko ona žele da nastave poslovanje u Srbiji . Međutim, iskustvo posle dva produžena roka, ukazuje da nema previše zainteresovanih za dokazivanje vlasništva, jer su tokom prethodne dve decenije, preostali delovi njihovih firmi koje posluju kod nas, izgubile značaj i tržište koje su imali u vreme osnivanja. Iako je većina završnih računa firmi sa tog spiska objavljena na sajtu APR-a, iz njih je teško zaključiti koliko ih je zaista aktivno, a još manje kojom imovinom sada raspolažu. Donekle izuzetak predstavljaju slovenačke firme, od kojih je 40-ak već u prethodnim rokovima dostavilo potrebnu dokumentaciju, pa produžetak uredbe za njih i nije bio potreban.
– Većina matičnih kompanija zainteresovana je da dokaže svoj vlasnički udeo, a procedura podrazumeva da se one najpre obrate nadležnom ministarstvu, a zatim predmet ide na Vladu, koja bi trebalo da da saglasnost na dogovore između slovenačkih i kompanija koje sada posluju u tim prostorima. I Vlada i nadležna ministarstva, pri tom, insistiraju na dogovoru između predstavnika matične kompanije i sadašnjeg rukovodstva u tim delovima preduzeća.
Dobro je to što postoji velika politička spremnost i vaše Vlade i naših firmi da u dogovoru reše otvorena pitanja, posebno tamo gde postoji privredna aktivnost i zaposleni radnici, ili gde imovina stoji blokirana. Nikome ne koristi prazna imovina, gde nema privredne aktivnosti, a u slučajevima gde već ima radnika, naravno da je zbog njih potreban adekvatan dogovor, kako ne bi bili oštećeni. Neke od slovenačkih kompanija već su prihvatile obavezu da izmiruju poreze i doprinose za radnike i dodatno investiraju u oživljavanje preduzeća koja posluju u Srbiji – kaže za Danas Slobodan Šešum, ekonomski savetnik u Ambasadi Slovenije u Beogradu.
On dodaje da i srpske kompanije čiji su delovi u Sloveniji imaju mogućnost da upišu to vlasništvo, ali je procedura bitno drugačija, jer kompanije za to ne traže saglasnost Vlade ili ministarstava, već to pravo ostvaruju preko suda.
Ostaci
Većina firmi čije se matice nalaze u bivšim republikama posluje sa gubitkom, obično simboličnim, a ne mali broj nema ni jednog radnika na spisku. I one koje imaju dobit ne predstavljaju više brend koji su bile pre dve decenije, a broj zaposlenih kreće se, u najboljem slučaju, od 20 do 130 radnika. Neizvesno je, ipak, da li i taj broj radnika zaista radi ili se vode na listama za slučaj da neko odluči da im poveže staž.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
