Stečaj Galenike najizgledniji

Ovo je izjavio pre dva dana ministar privrede Goran Knežević, objavljujući neprijatnu vest da je propao poslednji tender za izbor strateškog partnera.

On nije naveo koji bi to modeli mogli da budu rešenje, ali je u saopštenju Ministarstva nagovešteno da se razmatraju mogućnosti restrukturiranja obaveza Galenike, koje prema nekim izvorima iznose oko 200 miliona evra, od čega se 70 miliona odnosi na dug komercijalnim bankama. Spekuliše se da je upravo taj iznos komercijalnog duga bio kamen spoticanja u pregovorima sa jedinim učesnikom koji je na tenderu ispunjavao zahtevane uslove, britansko-ruskim konzorcijumom Frontier-Pharma Petrovax.

Većina ekonomista ipak smatra da mogućnosti „udomljavanja“ Galenike nisu tako velike i da je stečaj jedna od najizglednijih opcija.

– Ova firma je već imala jednu uspešnu privatizaciju, ali je ona poništena i država je posle arbitraže morala zbog toga da isplati milionske iznose. Potom su uvedena partijska rukovodstva, i sve je krenulo nizbrdo. Priča da bi sa poveriocima mogao da se dogovori reprogram duga, odnosno UPPR, može da bude samo „sveta vodica“, da zvuči populistički ali da ne rešava problem. Mogućnosti se sve više sužavaju do stečaja, koji kod nas baš i ne funkcioniše, ali bi kupujući imovinu, ime ili znanja, neko možda mogao da izgradi tu neki pogon i da nastavi da radi – kaže za Danas konsultant za strane investicije Milan Kovačević i dodaje da bi bilo bolje da je ministar rekao gde je u pregovorima zapelo, da li kod cene za 25 odsto udela, visine duga koji bi trebalo kupac da preuzme ili raspodele dobiti.

I profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, LJubodrag Savić, slaže se da nema mnogo nade za kompaniju koja je devastirana jer nije uspela da poput Hemofarma „uhvati semafor“.

– Poslednji model zaista je izlazio u susret kupcu jer sedam miliona evra za četvrtinu vlasništva i upravljačka prava nije mnogo za farmaceutske kompanije. Ali, očigledno da je konzorcijum procenio kako je stanje fabrike katastrofalno i da zbog toga nije želeo u to da ulazi. Sada preostaju četiri modela od kojih ni jedan ne pruža velike nade. Prvi je stečaj i rasprodaja preduzeća, drugi je da država preuzme sve obaveze i budućeg kupca ne uslovljava ni cenom ni brojem zaposlenih niti obimom i vrstom proizvodnje, praktično da mu da odrešene ruke. Treća mogućnost bila bi profesionalna uprava koja bi mogla bar da obezbedi stabilnije poslovanje. Ipak, četvrto „rešenje“ čini mi se najizglednijim, a to je da se do izbora ništa ne dira, a da kasnije vidi kako može iz ovoga da se izađe – kaže Savić.

Partijski plen

Galenika je prvi put pridodata američkom biznismenu srpskog porekla, Milanu Paniću, ali i pored uzlazne linije koja je tada pokrenuta, privatizacija je raskinuta a država je po odluci Arbitražnog suda u Parizu zbog toga platila oko 50 miliona evra. U upravi Galenike su se tokom prošle gotovo dve decenije smenjivali partijski kadrovi, koji su osim niza afera, povremeno i zatvorskih, tehnološki visoko razvijenu firmu doveli do milionskih dugova koje sada ograničena proizvodnja ne može da isplati.