„Tvoj sin nije radio na manekenskoj pisti, već u fabrici oružja“: Nova pogibija na radnom mestu pokazuje koliko je život radnika i dalje jeftin

Poslednji u nizu nemilih događaja odneo je život jedne osobe, a još četiri su povređene u eksploziji u objektu za proizvodnju gorive trake u kruševačkoj fabrici „Trajal“.

Brojna su pitanja oko toga šta je dovelo do ove tragedije, a istraga je još u toku.

Ipak, ovo nije izolovan slučaj, slične tragedije dešavale su se godinama unazad.

Samo jedan od primera jeste rudnik Soko, gde je u nesreći poginulo osam rudara, dok je 19 povređeno.

Kako je Danas ranije pisao, u istom ovom rudniku, nadomak Sokobanje, od 1974. godine do danas stradalo je 57 rudara, a u najtežoj nesreći 1998. poginulo je njih 29.

Još jedna fabrika smrti jeste i namenska industrija za proizvodnju eksploziva i baruta „Milan Blagojević“, na čijem je čelu dugo godina bio direktor Radoš Milovanović. On je na toj poziciji bio od 1982. godine, iako je u penziju otišao još 2003. i bez obzira što je za vreme njegovog mandata poginuo 21 radnik.

Poslednja u nizu tragedija desila se 2017. godine, kada su dva radnika nastradala nakon eksplozije baruta.

Da život radnika u Srbiji ne vredi puno, potvrdio je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić u razgovoru sa ocem poginulog radnika u toj fabrici Milomira Milivojevića, Milovanom Milivojevićem.

On je tada poručio da „njegov sin nije radio na manekenskoj pisti, već u fabrici oružja“. Ovim rečima predsednik Srbije, svesno ili nesvesno, normalizovao je mišljenje da radnici u fabrikama oružja i drugim sličnim poslovima, mogu da očekuju da poginu na radnom mestu.

Još jedan podatak koji pokazuje nesavesno postupanje prema radnicima, jeste i to da je na radnom mestu tokom 2022. godine život izgubilo 56 radnika, najčešće na gradilištima, pisao je ranije RTS.

A kako je navedeno, oko tri četvrtine prijava protiv odgovornih za njihovo stradanje sudovi su odbacili.

Predsednica UGS Nezavisnost Čedanka Andrić za Danas objašnjava da je prevencija najbolji način da se radnik zaštiti.

„To znači primena mera za bezbedan i zdrav rad od strane poslodavca, dakle, ispravna sredstva za rad, odgovarajuća zaštitna oprema i sprovedena obuka radnika za bezbedan i zdrav rad“, naglašava ona.

Andrić dodaje da nije upoznata sa informacijom da li je nešto od ovoga izostalo u konkretnom slučaju u fabrici „Trajal“, jer je istraga u toku.

„Mi nemamo druge informacije. Apelujemo da se rezultati istrage objave kako bi se otklonile sve nedoumice i preduzele dalje radnje“, poručuje naša sagovornica.

Andrić navodi da radnik mora da bude bezbedan na svakom radnom mestu, bez obzira na prirodu posla.

„Ako radi na mestu koje je na osnovu Akta o proceni rizika ocenjeno kao mesto sa povećanim rizikom, to samo znači da treba da ima još veće mere zaštite“, objašnjava ona.

Kako dodaje, njihov sindikat uvek insistira i na nenajavljenim inspekcijskim nadzorima, jer oni najbolje pokažu realno stanje.

„Radnik ima zakonsko pravo da odbije da radi ako mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje, zbog toga što mu nisu obezbeđene mere bezbednosti i zdravlja na radnom mestu, sve dok mu se te mere ne obezbede“, kaže ona.

Kako navodi, radnik u tom slučaju treba da se obrati poslodavcu.

„Ako poslodavac ne postupi po njegovom zahtevu u roku od osam dana, zaposleni ima pravo da se obrati inspekciji. Sugerišemo da to uradi u saradnji sa sindikatom i da zajedno ispratimo ceo slučaj“, poručuje Andrić.

Koordinator Međunarodne organizacije rada (MOR) za Srbiju Jovan Protić za Danas navodi da je prema zvaničnim podacima o povredama na radu i pogibijama, Srbija uporediva sa većinom zemalja u regionu.

„Mi po tome ne odstupamo bitno. Međutim, ono što nas brine je to koliko su ti podaci tačni, odnosno koliko lakših, pa čak i težih povreda prođe neevidetnirano. Zato što nisu retki slučajevi kada poslodavac pritiska radnika da povredu prijavi kao povredu kod kuće, a ne na radu, da bi izbegli bolovanje o trošku poslodavca“, ukazuje on.

Čak ni RFZO, kako navodi, koji ima najkompletnije podatke, ne dobije uvek sve informacije o povredama na radu.

„Često poslodavac kaže radniku da prijavi da se povredio kod kuće, ponudi mu „ispod stola“ 100 evra za to, da bi radniku država plaćala bolovanje, a ne on. Nevolja je što ako ne veruju u pravnu državu i da će ih sud zaštititi delotvorno, ljudi pristaju na to“, kaže Protić.

Ono što treba da se unapredi, što, kako objašnjava, predviđa i novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, to je softversko prijavljivanje povreda na radu.

„Time bismo imali tačnije podatke o broju povreda i znali bismo kako da se odredimo prema prevenciji, jer na njoj možemo da radimo samo na osnovu tačnih podataka“, kaže Protić.

Još jedna stvar koja je problematična, prema njegovim rečima, jeste to što nedostaje Zakon o osiguranju protiv povreda na radu.

„On bi stvorio i finansijski motiv za poslodavce, stavio bi ih u potpunu finansijsku odgovornost za lečenje radnika povređenog na radu, pa bi oni imali motiv da ulažu u prevenciju i da pozivaju inspektore rada kao savetodavce za prevenciju kako da se izbegnu povrede na radu“, smatra Protić.

On naglašava da mora da postoji ta vrsta pritiska na poslodavce.

„Dok nemamo podsticaj za poslodavce, da im se isplati i da mogu da uštede novac time što će da izvrše prevenciju povreda na radu, oni nemaju pravni ni finansijski motiv da to rade“, upozorava naš sagovornik.

Kako dodaje, radnici su ti koji treba da upozore na opasnost ukoliko je primete jer se o njihovim životima radi.