Vučić ipak ide u Tivat: Shvatio da ne sme ostati van prostorije u kojoj se odlučuje

Posle odbijanja da prisustvuje proslavi povodom 20 godina od samostalnosti Crne Gore i tirade o tome ko je koga više vodio u odnosima Beograda i Podgorice, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je odlučio da početkom juna, ode u Tivat i, za razliku od prošle godine, prisustvuje samitu predstavnika Unije i Zapadnog Balkana.

U međuvremenu, nemački kancelar Fridrih Merc je u pismu koje je poslao liderima Unije predložio da Ukrajina što pre dobije mesto unutar institucionalnog sistema EU, kao „pridružena članica“, ali bez prava glasa. Za Zapadni Balkan Merc traži od EU da „razmotri inovativna rešenja”.

Prema tom predlogu, Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Kosovo, Severna Makedonija, Srbija i Moldavija ne bi dobile status pridruženih članica, kao Ukrajina, već niži status posmatrača u institucijama EU.
To bi moglo da znači prisustvo predstavnika regiona na zajedničkim sednicama Evropske komisije ili Evropskog parlamenta, kao i širi pristup pojedinim programima EU i delovima jedinstvenog tržišta, ali bez političke težine koju bi imala ukrajinska “pridružena članica”.

Đurica za Vučićevu odluku o odlasku u Tivat, za koju je sam priznao da je doneta posle razgovora sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, kaže da govori manje o iznenadnoj evropskoj inspiraciji, a više o tome da se shvatilo da se u ovom trenutku ne sme ostati van prostorije, jer EU očigledno ulazi u novu fazu razmišljanja o proširenju.

– Ukrajini se zbog rata i bezbednosnog konteksta traži poseban politički okvir, a Zapadnom Balkanu se nude međukoraci, posmatrački statusi, pristup programima i delovima jedinstvenog tržišta. Zato sastanak u Tivtu nije još jedan regionalni skup, nego mesto gde će se videti da li Zapadni Balkan ostaje u čekaonici ili dobija ozbiljniji, ali mora se napomenuti, i dalje uslovljen, put ka EU – objašnjava Đurica.

Prema njenim rečima, u tom kontekstu, Mercov predlog se mora se pažljivo čitati.

– Prva stvar koja se mora znati je da ovo nije zamena za punopravno članstvo niti bilo kakva magična prečica. Naprotiv, pokazuje da EU pokušava da nađe politički odgovor na rat u Ukrajini, a da istovremeno ne uruši formalna pravila proširenja . Jer poruka za Zapadni Balkan je još neprijatnija. Ako region ne pokaže reforme, može završiti u nižoj kategoriji evropskih integracija. Odnosno dovoljno blizu da ne bude potpuno zaboravljena, ali nedovoljno blizu da bude punopravni član i da zaista odlučuje – ukazuje ona.

I ističe da je važno shvatiti da Mercov predlog i priča o faznom pristupanju nije švedski sto s kojeg se mogu uzeti delovi i tržišne pogodnosti, a da se ostavi po strani vladavina prava, institucije i usklađivanje sa evropskim pravilima što vlast u Srbiji naročito izbegava.

– Jedinstveno tržište jeste možda najstroži deo EU integracija jer počiva na poverenju u institucije, sudove, regulatorna tela, konkurenciju, zakon o javnim nabavkama, zaštiti potrošača gde se automatski podrazumeva pravna sigurnost. Dakle, i ako bude nekih međukoraka, koji se sad stavlja na sto, nema zaobilaženja uslova vladavine prava i jasno se kaže da to nije zamena za punopravno članstvo nego samo međukorak ka tome – kaže Đurica.

Posebno naglašava i da se to ne sme iskoristiti ni u kakvom slučaju za političko zamajavanje javnosti i na taj način zloupotrebiti ovaj pokušaj kreativnih modela EU da ostave ostatak Balkana u igri za članstvo.

– Problem kod nas je što Srbija godinama nazaduje ili stagnira u oblastima koje su temelj svakog modela evropskih integracija (vladavina prava, demokratija, sloboda medija, nezavisne institucije i usklađivanje sa spoljnom i bezbednosnom politikom). Možemo mi da imamo i Plan rasta, i fazu integracija, pristup platnom sistemu EU, energetskom tržištu itd. ali bez reformi u ovim ključnim oblastima sve će to ostati ograničeno, uslovljeno i na kraju reverzibilno ukoliko se osnove ne budu poštovale – navodi.

Kao zaključuje, ovo može biti potencijalno korisna ideja za region, jer građani i privreda mogu brže da osete koristi, ali nije alternativa članstvu, nije nagrada bez reformi i nije politički alibi za vlast koja bi htela ekonomsku korist od EU bez evropskih pravila.