Detinjstvo sam proveo u skrajnutim predelima Srbije. Tamo sve miriše na tišinu, na lepotu prirode, na vreme koje priziva na sanjarenje. Tamo, u tom krajoliku, svi se dobro poznaju, nema foliranja. Možete da slažete danas, možete i sutra, ali vam prekosutra niko neće verovati.
Tamo je reč prirodno stanje duha. To je kraj u kome se obećanja ispunjavaju. Nisu potrebni pisani tragovi. Dovoljno je da se susretnu ruke, pogledi, da se makar krajičkom oka kaže šta se želi. I sve je dogovoreno.
Do autoputa potrebno je dva sata dobrog pešačenja. Prvi put sam upoznao taj „široki drum“ kada sam se primicao kraju školovanja, završetku četvrtog razreda – u isturenom odeljenju vlasotinačke Osnovne škole „Siniša Janić“ u Dadincu.
– Evo, vidite, takvi su putevi u „belom svetu’“, takvi će jednoga dana biti i kod nas – prozborio bi svojim prozuklim baritonom učitelj Dragomir Tasić.
Zvuk toga glasa i danas mi odzvanja u ušima. Kasnije sam čuo slične glasove, ali nijedan nije imao tu meru sugestivnosti kao učiteljeva poruka.
Kada sam prvi put video autoput, zanemeo sam od uzbuđenja. Bilo je to za malo, nejako, seljačko stvorenje, veliko iznenađenje. Zamišljao sam da tim putem odlaze u nepoznate, daleke krajeve, samo poželjni snovi. Gledao sam razdragana lica, ljude koji kreću put dalekih destinacija i zamišljao kako će ih ta prava, nepregledna magistrala, odvesti u njihovo novo skrivalište.
Ta slika dečaka zarobljenog tajnim porukama autoputa viđenog davno u blizini Grdelice, ne može se poroditi sa sadašnjim uzbuđenjima kada posmatram novu, sređenu deonicu autoputa kod Leskovca. Široka, prostrana, dovoljna da primi sve goste, ta putanja nema u mojoj duši odsjaj dalekih dana kada se sanjalo kako će se živeti vrlo lepo, putovati daleko i iz tih krajeva donositi uspomene koje će biti dovoljne da zaleče dane kada se prebire po uspomenama.
Autoput je deo slike ljudske moći. Ovde, na jugu Srbije, prava magistrala je bila večiti san. Pravi, moderni autoput, onakav kakav je u drugim krajevima Koridora 10, ne prolazi Grdeličkom klisurom, južno od Leskovca. Kada će, teško je reći. Nedavno je upravo to bila tema brojnih sastanaka u MZ Predejane, jer prema sadašnjem projektu, deonica magistrale će mimoići ovo živopisno mesto. Kažu da će to biti početak definitivnog nestajanja, jer će preostalo stanovništvo morati da se iseli.
Autoput je tako postao tema koja navodi na zamorne misli. Ljudima je, prirodno, stalo da magistrala prolazi u blizini njihovog mesta. Autoput shvataju kao simbol svoga postojanja. Bez njega su kao ostavljeni starac u poderanom odelu kome niko ne nudi ni gutljaj vode.
Leto nije vreme za sumorna razmišljanja, ali je doba kada je pogrešno donositi brzoplete odluke. Moj san o autoputu više nije san. To je jednostavna, dosadna priča dečaka koji se divio magistrali, jer je odrastao u kraju gde nje nije bilo i nikada neće ni stići. Srećom, mojim brđanima autoput ne znači ništa.
Većina – doduše uz pesmu i dobro vino – razmišlja kako da ispiše poslednju deonicu svoga doba…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
