Belanovica: Priče nekadašnje i priče sadašnje 1Foto: Iz lične arhive

Jedan od mojih kumova, a imam ih svega nekoliko, vezan je za Belanovicu, svoje rodno mesto, u kome je završio niže razrede osnovne škole u koju su išli i „domci“, štićenici Doma za sirotu i nezbrinutu decu.

Status varoši dobila je početkom XX veka, jer se posle izgradnje crkve krajem XIX, počelo brzo razvijati kao zanatsko i trgovačko mesto.

Interesantno je da je još 1910. formirano „Društvo za unapređenje Belanovice“ koje je imalo velike zasluge za razvoj varošice koja je imala vodovod od 1925. a nešto kasnije i gradsko kupatilo.

Možda koju godinu ranije je podignuta čuvena vila Zmajevac koja je zahvaljujući poznatom, a nažalost nedavno preminulom glumcu Tiki Arsiću, renovirana i predstavlja mesto koje treba obići.

Moj kum pamti da je leta kada je pošao u školu 1958, otvoren i gradski bazen.

Pored pomenute crkve, može se videti i spomen česma poginulima u Prvom svetskom ratu.

Belanovica, kroz koju protiče istoimena rečica, sada plitki potok, nedavno je došla u žižu javnosti po velikom ekološkom problemu koji njenim žiteljima izaziva „privremena“ ogromna divlja deponija iz obližnjeg grada Ljiga.

Ime ovog gradića, koji je šezdesetih godina bilo mesto u kome su Beograđani zidali svoje kuće za odmor, postalo je poznato kada je najpoznatiji vikendaš, bivši predsednik zemlje koja se uveliko rastakala, Vojislav Koštunica, često dolazio u svoju vikendicu i njene žitelje činio ponosnim jer u svom susedstvu imaju tako poznatog čoveka.

Kraljica Marija Karađorđević je pored ovog doma u Belanovici, čija je gradnja počela 1939, a završena 1940. godine, podigla 1919. i Dečiji dom u Zemunu, koji se i danas nalazi na adresi Cara Dušana broj 57 i ima status spomenika kulture (arh. Franjo Katinčić). Predstavlja kulturno dobro i u funkciji je regionalnog centra za talente.

Dom za sirotu decu nije zaživeo posle završetka gradnje, jer je počeo Drugi svetski rat, a posle rata je nacionalizovan i u njemu su od 1946. do 1961. boravila ne samo ratna siročad već i deca koja su zbog raznih razloga ostala bez svog doma.

Kum mi je pričao da je jedanput nedeljno dolazio Srba kinooperater iz bioskopa u Ljigu sa pokretnom kino opremom i velikim rolnama uglavnom partizanskih filmova i u prostranoj sali kuće Kolakovića „koja je mogla da primi do 200 duša“ puštao projekcije.

Za zimskih dana oni koji su donosili naramke drva za loženje furuna za grejanje i tako besplatno gledali, a kum se kao mali švercovao u širokim vojničkim šinjelima koje su nosili stariji štićenici doma koji su uvek imali slobodan ulaz.

Za letnjih dana donošena su ćebad kojima su pokrivali prozore i tako zamračivali salu…

Od 1961. godine Dom za sirotu decu preuzima i renovira beogradska tekstilna fabrika BEKO kao objekat za odmor svojih radnika.

Sa propašću ove nekada veoma poznate fabrike modne konfekcije, prestalo je sa radom i ovo zdanje, koje kao i mnogi drugi objekti diljem zemlje, nije više u funkciji.

Dotakli smo se uloge supruga srpskih kraljeva, od kraljice Natalije jedne od najvećih srpskih dobrotvorki, posebno Beogradskog univerziteta i svakako kraljice Marije, koje su isključivo svojim sredstvima ostavile trag kao dobrotvorke, zaštitnice sirotih, ali i srpske kulture…

Očekivalo se da bi u bezbrojnim licitacijama za prodaju ovog do dana današnjeg lepog zdanja stamenih, čvrstih kamenih zidova u divnom parku mogli da se pojave nekadašnji štićenici ovog doma koji bi našli načina da ga vrate u funkciju i nekim novim sirotanima podare nadu u bolji i humaniji život.

Prema poslednjim informacijama koje sam dobio od kuma, zdanje je našlo vlasnika u licu brata pokojnog Tike Arsića i ostaje da vidimo kakvu će namenu imati u budućnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.