Benin: Uspon i pad grada Uida 1Foto: Pixabay/ David Mark

Na centralnom trgu, rame uz rame stoje katolička katedrala i mnogo stariji Pitonov hram, najvažnije vudu svetilište. Veoma blizu je sveta šuma Kpase, koja podseća na gradski park.

Ovo važno sveto tle vudu religije je jedno od retkih koje mogu posetiti drugovernici.

Vladar Kpase i njegov narod miroljubivih ribara nisu imali nikakvu šansu u sukobu sa vojskom strašnih kraljeva -leoparda.

Kpase je sopstveni spas potražio duboko u magičnoj šumi, pretvorivši se u džinovsko drvo iroko, koje postoji do danas.

Često stanovnici Uide među njegovim ogromnim korenjem ostavljaju darove i novac da se nađe kraljevom duhu, jer se veruje da on još uvek tu obitava. Među drvećem su naivne skulpture raznih vudu božanstava.

Legba je opet najupečatljiviji, podseća na grčkog Pana, ali su mu rogovi i ostali atributi mnogo ozbiljnije veličine.

Uida svoj uspon doživljava tokom XVIII i XIX veka, dok traje unosna trgovina robljem.

Portugalci, Francuzi, Englezi, Danci i Holanđani, odavde su na „put bez povratka“ slali na desetine hiljada nesrećnika, zato se jedan deo naselja koji je u naše vreme postao tužna „atrakcija“ tako zove.

Mnogi od onih koji su terali crne mučenike u ropstvo bili su posvećeni hrišćani. Pretpostavljam da im ni na trenutak na pamet nisu pali događaji iz Novog Zaveta, kada je jedan drugi narod bez ikakvog razloga osudio i žrtvovao Isusa na Golgoti, kada je Božji sin posrćući pod teretom krsta prolazio stradalni put, takozvanu Via Dolorosa.

Zašto bi beli osvajači na to pomislili i kako bi mogli poistovetiti svoje svetinje sa ovim crnim bićima, čiji je stradalni put često bio dug stotinama kilometara?

Mnogima od nas asocijacija se odmah nametnula. Stradalni put Uide, dug nešto više od tri kilometra, od tvrđave do plaže, takođe je imao „stanice“, bio je obeležen patnjama hiljada bezimenih mučenika koje su umesto krsta, pritiskale teške bukagije.

Tvrđava je bila prva, pijaca robova druga, a „drvo zaborava“ treća stanica stradanja.

Oko njega su muškarci pravili devet, a žene sedam krugova, tako zaboravljajući svoj identitet i dotadašnji život, čiji vlasnici više nisu bili.

Mesto gde je nekada raslo drvo, danas je tragikomično obeleženo statuom izvijene morske sirene. Četvrta stanica na putu bez povratka bila je Zomai – „gde svetlosti nije dozvoljeno“.

Tu su držali roblje danima u potpunom mraku, da bi konačno slomili i poslednji trun fizičkog i psihičkog otpora nesrećnih ljudi.

Mnogi nisu preživeli Zomai, pa su njihova tela bacana u masovnu grobnicu koja je sedamdesetih godina XX veka obeležena spomen pločom, stanica broj pet.

Naredna tačka na putu stradanja bilo je „drvo povratka“, oko koga je roblje obilazilo tri puta, tako vezujući svoje duše za afričko tle, da bi mu se posle smrti one mogle vratiti.

Konačno, stradalnici su prolazili kroz „kapiju bez povratka“ izlazeći na plažu, prema brodovima ogromnih praznih potpalublja koja su zjapila kao čeljusti gladnih zveri, koje čekaju svoj plen.

„Nikada više“, svoju priču ovim rečima završava lokalni vodič. Iskreno se nadamo…

Odlomak iz knjige „Bukirano“. Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.