Od Hamburga do Libeka voz ide manje od sata. Nepregledna su, lepa, žitna polja usput, tačno ona iz Budenbrokova. Samo da ne udari led, mislio sam, koji je jedared uništio jednu porodicu u usponu.
Nije ga ništa nagoveštavalo, sijalo je ovog 14. juna jarko sunce, i mi smo opušteni mogli u ovaj grad marcipana zaštićen (dođavola) od Uneska.
Kad idete u Libek idete Tomasu Manu. Mislio sam da tako misli svako živ pa sam – apsolutno uveren da ne može biti drugačije – na jednoj blago strmoj libečkoj uličici upitao trojicu ljudi, koji bi svakome osim meni ličili na klošare, znaju li gde je Kuća Budenbrokovih, Mengštrase 4 (čitao sam sa papirića), znaju li, kad već ne odgovaraju, gde je Marijina crkva, najzad, znaju li gde je rodna kuća Tomasa Mana. Domunđavali su se, ja sam video da sam naivno promašio, ali je bilo kasno: odgovorili su da im stvar nije poznata.
Ne idu, dakle, svi Tomasu Manu kao što ja sam išao: kao na hadžiluk. Dopisnica je mala za tu moju priču, i ja ću je ispričati sutra, u Danasovoj Nedelji. Dotle, neka mi oprosti Ginter Gras, svratiću k njemu. On nije rođeni Libečanin, došljak je, ali ga je ovaj strogi, nacifrani, u sebe zatvoreni, stari trgovački grad ipak primio, i ne samo primio, napravio je od njega još jednu svoju zvezdu. Glokengiserštrase 21 ulica su i broj njegove kuće koja je danas muzej. Manova kuća – kuća zapravo njegovog dede – sa otmenom je fasadom tipičnom za severni grad, Grasova pak skromna, građanska, kakvu sam mogao naći i u švapskom delu mog Vršca. Dvorištance, možete to nazvati i vrt, još prizemljuje stvar, i sve pretvara u obično, i svakodnevno. Pa gde je onda Grasova harizma i energija?
U toku je, u prostoru donjeg dvorišta, jedna sasvim nepretenciozna, a ipak sasvim aktivna, dinamična i tu i tamo dramatična, izložba o Hajnrihu Belu i Ginteru Grasu. Tu je to. Autori izložbe već su ih naslovom „Različiti pogledi“ postavili u kontru. Nije uvek bilo tako, kažu i oni sami, premda je suprotstavljenih pozicija dakako bilo. Samo jedna, bizarna: kad je 1968. novinarka Beata Klarsfeld pljunula kancelara Kisingera, Gras joj je uputio oštru javnu kritiku, Bel cveće. Amblematično? Da. No, otkako su se prvi put sreli – na Štarnbernškom jezeru kraj Minhena, septembra 1957 – imali su živ i direktan odnos. Najveća zajednička politička akcija bila je podrška Brantu, čija je kuća, uzgred, tu odmah iza ugla. Spajao ih je ih i Šlendorf: 1975. napravio je najpre film po Belu, Izgubljenu čast Katarine Blum, a 1979, po Grasu, Limeni doboš.
Drama? Spomenuo sam je, i nje ima u opsežnom delu izložbe koji prikazuje vojničke puteve dvojice budućih nobelovaca: Belovo ratovanje je bilo poznato, bio je mobilisan u Hitlerovu vojsku, ovde piše da je bio ranjen na Krimu; Grasovo je, pak, na jedan čudan način bilo tajna, sve doskora. Sad imate uputu, u katalogu izložbe, gde da tražite dalje, ako vam ono što vidite tamo nije dovoljno. Da li bi vam bilo zanimljivo pogledati tu arhivu?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
