Istanbul: Džamija koja nosi ime ruže 1Foto: Iz lične arhive

Omađijana plavetnilom ovog „morskog jezička“, pozlaćenog suncem (Turci ga zovu Halič – ušće), promašila sam oronulu kapiju kod koje je trebalo da se odvojim od obale pa u istanbulske sokake skrećem na drugom mestu – i ubrzo shvatam da sam zalutala!

Pomaže mi ljubazni mladi Turčin koji ispija čaj ispred kafane ali mu nije mrsko da se liši jutarnjeg užitka.

Gde je Đul džamija, ni on nije znao, ali je bar umeo da pita.

Turci su predusretljivi veoma.

To im, doduše, pruža i priliku da čuju ko ste i odakle ste, ali rekla bih da radoznalost dolazi iz prostodušnosti, koja ne vidi ništa ružno u tome što će vas „legitimisati“. (U Istanbulu se sporazumevam na engleskom, ali kad sam jednog prolaznika pitala za neki hamam, reče da me ne razume – jer on govori samo engleski!)

Đul džamija (đul je, to znamo, ruža) sazidana je kao crkva svete Eufemije, ne zna se kada.

U XII veku dobila je ime svete Teodosije, monahinje koja je pokušala da sačuva sliku sv. Spasa u istoimenoj crkvi, a ikonoborci je zaklali (jarećim rogom, preciziraju knjige starostavne).

Kad je ikonoborstvu došao kraj, proglašena je za mučenicu i sveticu.

Tokom osvajanja Konstantinopolja 1453, građani su tražili spas u crkvama.

Istoričar Stiven Ransiman prenosi opise hroničara: „Neki su otišli… u Crkvu svete Teodosije… Na taj utorak padao je dan njoj posvećen i zgrada je bila ukrašena ružama.“

Slika lepa – i strašna.

Nisu se spasli ni vernici ni crkva, koja je za režima Bajazita II pretvorena u džamiju, uz odgovarajuće „popravke“.

Njeno novo ime vezuje se (i) za Đul Babu („Rose Father“, piše na zidu, za turiste, ako ih put i ovde navede).

Bio je derviš i pesnik, pratio Sujejmana Veličanstvenog u pohodu na Ugarsku, gde je i umro tokom opsade Budima 1541.

U Budimu je i njegov grob.

Zdanje liči na tvrđavu.

Najčudniji je minaret, kao nakalemljen, baš poput ulaznog, naknadno dodatog dela džamije.

Okolne zgrade su stare, ali zidane, pa se drže mnogo bolje od onih drvenih istanbulskih kuća, lepših ali propalih, nakrivljenih, pocrnelih od vlage.

Tačno preko puta Đul džamije nakačen, bez zazora, natpis „Tuvalet“, s dodatkom „erkek“ – za muškarce; žene nisu predviđene, ovo je WECCE HOMO, što bi rekao jedan sarajevski pisac, drugim povodom.

„Firma“ jeste neugledna skroz, ali zlu ne trebalo, može da koristi.

Tu je još jedan važan podatak, cena: 50 kuruša.

Ovde vlada neobičan, pomalo zloslutan mir, kao da je sve napušteno.

Džamija je zabravljena.

Na ulici nema dece, ni mačaka, kao svuda po gradu.

Ona Pamukova „nepresušna živost Istanbula“ ovde je presušila.

Kao i stara česma preko puta džamije.

Znake života odaju samo TV antene na ponekoj fasadi.

Niko ne prolazi, ništa se ne čuje, tišina para uši.

Odjednom, kao da je moja misao doprla do nje, nailazi žena u crnom od očiju do peta.

Slikam je i laskam sebi da sam napravila razglednicu na kojoj bi moglo da piše „Pozdrav iz starog Istanbula“.

Doduše, i novog, sve češće.

close
Istanbul: Džamija koja nosi ime ruže 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.