Foto: Z. S. M.
Lucifer ili Kerber, svejedno je. Tek, Kragujevčani su se sa natoplijim danom ove nedelje, najavljivanim kao „najtoplijim” u „tropskom talasu” nosili kao da su se aklimatizovali na klimatske (na one duge, valjda, već jesu) promene.
RHMZ najavio je za sredu 36, a telefon već javlja da je preskočeno 37 Celzijusa. Sad, vi možete da mu verujete ili ne, da parafraziram ličnost čiji se spomenici ovde uveliko najavljuju a i unuk mu se (re)aktivirao. Pusti sada to, na ovu vrelinu.
Aklimatizacija za potrebe ovakve reportaže nalaže da počnemo od Velikog parka, ipak oaze zelenila a, ne da nespremni, kao opozicija za izbore odmah izletimo na tropske vreline.
A, u parku, k’o da malko i pirka (taj nas osećaj neće više pratiti u nastavku teksta) ali nema onih „standardnih postava”: penzionera koji na klupama vojuju po Ukrajini (i, šire), majki sa bebama, šetača pasa… Ukinuta je i ona izreka „pasja vrućina” ova je po gradaciji – veća.
U bašti kafića, baš niko. Konobar sa čalmom, poput šumadijskog beduina, iskoristio priliku da sredi nešto po lokalu, kad baš nema nikog. Promakne po neki junoša u žurbi ka gradskim bazenima psujući „ovakav dan”. Fontana „Ranjenik” radi, ali pusta, sam „leči” svoje rane. Generalno u najvećem gradskom parku – mir, tišina i, pre svega, vrućina.
E, da, radnici Zelenila polivaju sadnice, ali sve ono po P.S.-u, šeširi, kape, marame, creva… Briga za radnog čoveka, što se Lucifera tiče, ne čeka.
Čak i na večito užurbanoj raskrsnici kod Velikog parka, pred samo podne saobraćaj vidno omanjio. Lenjo se vuče kamion sa drvima. E, neki i po tropskim vrućinama ne prepuštaju „zimu slučaju”. Da ne bude posle, ono, cvrčak i mrav.
U Glavnoj ulici…, pa…, onako… Gde ima hlada i senke, ima i tragova života, na ostalim mestima ne. Na ulici, samo onaj što mora, ali, baš. Tu i tamo u ponekoj od bašti kafića, završava se poslednja kafa i kisela (flaša, litarska, ledena) dok ne počnu još veće vrućine.
– Da cepimo ovo, pa da palimo, pre nego što upeče zvezda, raportiraju prvi i posednji gosti u odstupanju.
Ni kola iz bočnih ulica „nešto se ne pretržu”. U daljini, na horizontu trotoara prominu poštar. Ili nam se učinilo. Ali, ako jeste – svaka mu čast. Roštilji skroz „zamukli”. Stvarno ko bi poželeo vrelu pljesku ili kobaju na 1.000 stepeni (možda u Vranju). Iz daljine dopire glas, neko nešto nekome objašnjava ne engleskom, kako ga ne mrzi na ovu vrućinu. Sve je toplije.
Retke radnice iz lokala istrčavaju, kao da snajpere i granate na ratištu izbegavaju, i smeđe samo iz daljine ubace, k’o na basketu u obližnji kontejner. Lako je, zemlja košarke. Odmah po zakucanom „pogotku” nestaju u hladovini iz koje su na tren utekle.
Ulica pusta, a da li Kragujevčani poštuju savete nadležnih („ne izlazi!”) ili sopstvenu inteligenciju – Lucifer bi ga znao. Prominu i jedan bajs, i to je to.
I u bašti slavnog „Balkana”, skoro niko, tankoza. U hladu rastinja nove crkve, mimoilaze se dva ortaka.
– Šta radiš po ovoj vrelini, pita prvi, skidajući naočare za sunce, sa nevericom.
– Pusti me. Ništa pametno. Mora se, odgovara drugi, ne gubeći vreme da se i pozdravi sa drugarićem.
U pešačkoj zoni u Lole Ribara kojoj Kragujevčani tepaju Sutomore vrelije „nego tamo” a još nema ni more. Tradicionalno (pre)pune bašte kafića sablasno prazne. Ipak, jedna majka sa ćerkicom sede u jednu. Zatekoše i samog konobara.
– Izvolite, ljubazan on.
– Ništa, ništa… Samo da se mala povrati od vrućine u hladu, pa odosmo, pragmatična ona. I, odoše.
Bliže ka centru, ipak više ljudi. Maksi uvek ima, unatoč vremenskim uslovima, neku akciju. Prolaze, da budemo rodno senzibilisani, samo žene, i to opremljene: u jednoj ruci voda ili sok, u drugoj kesa ili zembilj. Prodavnica ili pijaca „neće da oprosti”. Kod Pionira u hladu autobuskog stajališta samo časne, sede starine (ovde, oba pola) sa torbama sa pijace.
– Koje, bre, pijace, pa ona kod nas ne radi već četvrtu godinu, javlja se po vrelini glas u sopstvenoj glavi. Utišavamo ga. Na ovu vrućinu ne pada nam na pamet da se bavimo tom vrstom „istraživačkog novinarstva” i alternativnim snabdevanjem voćem i povrćem koje su Kragujevčani „provalili”. Ostavljamo to pitanje za „kad preladi”.
Malo pre jedan na centralnoj gradskoj raskrsnici „kod Saobraćajca” na pešačkom prelazu gospodin u šorcu, papučicama i lubenicom ispod miške. Uskopistio se, ’oće da mu provrišti bostan.
– Ma, nije strašno. U ponedeljak je bilo mnogo gore, ista tempratura ali izgleda, teže vreme, zaključuje naša koleginica koja otperja na tren. Na ovu vrućinu. U sebi joj odajemo priznanje – heroina žurnalističkog rada.
Po baštama lokala oplemenjenim raspršivačima i osveživačima nema gostiju.
– Kako ide posao, pitamo prodavačicu posteljine u pešačkoj zoni u trenutku kada je po RHMZ temperatura dobacila najvljeni maksimum, a kod nas „to prebacilo” i pre nego što smo izašli iz kuće.
Lavanda tera insekte, ali mušterije, ne. Na punktu Lavandin raj, ima kupaca, raspituju se, probaju… Ekstrakt od lavandinog ulja prija na tropsku vrelinu.
A na obližnjoj česmi prolaznici se osvežavaju, plaknu, umiju, pofajtaju kosu, piju vodu ili dopunjavaju flašice. Džaba što je Institut za javno zdravlje juče obavestio da voda sa te česme nije ispravna i bezbedna za upotrebu. Od 11 gradskih česmi, voda je dobra na dve, u Šumaricama i Teferiču, ali ko sad da „zapuca” do tamo. Neće valjda, a i stvarno je vrućina. Sve veća. Retki prolaznici svi „naoružani” sladoledima, svih vrsta i kalibara. Lepeza glavu čuva.
Ipak, ima i onih koji ne misle samo na sebe već i na sve ostale „ptice nebeske”, konkretno, pse. Vlaja Papudžija i Kale postavili improvizovane pojilice za četvornošce.
– Žedni su i oni. I psi i mačke imaju dušu, kaže Vlaja što ih napaja. Odista, izraz „pseća vrućina” danas i ovde je „apgrejdovan”. Još je mnogo gore.
Jedna od retkih, ekipa koja se u bašti po ovoj velini brani turom pića, poručuje:
– Ovo je pravo mesto, baš smo se našli, durašni su oni dok nazdravljaju. Zajedničko im je što potiču svi iz onog, starog DS-a, ljubav prema pivu i, očigledno – vatrostalnost.
Uprkos vrelini odvijaju se radovi na obližnjem Trgu vojvode Radomira Putnika, kao prilog bezdušnosti kapitalizma, a i laiku je jasno da neće biti okončani do najavljenog roka (da sad ne ciketanišemo, tačno do kada). Nema odmora dok traje SNS obnova.
Ni mali prosjaci ne dangube. Tek njih niko nema da zaštiti od sunca, kao ni sveg ostalog.
U centru „kod Krsta” cisterna sa vodom za piće, jer je u utorak Kragujevac kao grad proglasio preventivne mere zbog visokih temperatura. Do malopre, na istom punktu bilo je i vozilo Hitne pomoći, ali je negde otišlo. Nadamo se da nije intervencija, a i ako jeste, da bar nije zbog vrućine.
Pust i park kod pijace (jeste, one što ne radi već četvru godinu), okolne ulice i Đački trg pred Prvom gimnazijom. Valjda će da se napuni (trg) prekosuta za proteste. Ni tica da proleti. Samo ne posustaju vozači električnih trotineta – „ispadaju” iz svake hladovine.
U Karađorđevoj beležimo, do skora nadrealnu, danas normalnu situaciju – Afro, sad nije Afroamerikanc, već Afroafrikanac, briše peškirom znoj, krepi se vodom i kaže – baš je vrućina. Posle toga – šta mi da kažemo. Ništa, ćutimo.
Ipak, najbolja je, proverena, hladovina u starim, gradskim kafanama. E, stoletna zdanja plus pojačana novim klima uređajima. Može. Tu i ima gostiju i to u vedrom i veselom raspoloženju. Svih uzrasta, nema problema. Mlađa ekipica iz ćoška osvežena i osnažena brojnim ’ladnim „zaječarcima” (minuli rad osvedočen flašama na astalu) zabavlja se vicevima sa društvenih mreža.
Vicevi?! Nisam čuo vic, a kamoli dobar već sto godina… Još sa društvenih mreža… Ali, posle svih ovih sati na vrelini – ma, ’ajde, daj…
– Tolika je vrućina da je i Ana Brnabić obukla suknju, izguglaše oni.
Vala jeste, baš. Ništa prigodnije i duhovitije odavno nisam čuo. Sa društvenih mreža ili ne, svejedno. Senke se navukoše na mrežnjače, hladovina poče da deluje, stiže i pivo. Još uvek je vreo dan, ali Lucifera „dilitnusmo” u spam. Ma, bre, navikli smo se. Mislim na vrućinu, ne na ono iz vica.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
