Možda će ovaj put biti drugačije

Postoje i situacije u kojima se nađemo gotovo na istom mestu na kojem smo već nekada bili, sa sličnim osećajem nelagode, sa poznatim unutrašnjim nemirom i sa osećajem da znamo šta nas čeka i kako će se završiti – a ipak odlučimo da ponovo napravimo isti korak, nadajući se da će ishod ovoga puta biti različit. To su situacije u kojima ponovo pokušavamo da postanemo kompatibilni sa ljudima sa kojima to nismo i nadamo se da će ovaj put biti drugačije. Pokušavamo iste stvari sa istim ljudima i nadamo se drugačijem ishodu. Pokušavamo da više puta doživljeni neuspeh pretvorimo u uspeh.

Ono što ove situacije čini posebno bolnim nije samo razočaranje koje sledi, već i saznanje da smo, uprkos iskustvu i prethodnim spoznajama, zanemarili ono što smo već znali.

U tim trenucima ne možemo da kažemo da nismo imali dovoljno informacija. Naprotiv, imali smo ih dovoljno – znali smo zašto nam nije išlo i kako se završilo. To znači da smo znali šta možemo i ovaj put da očekujemo i kako će da se završi. Vrlo jasno smo uočavali određene obrasce ponašanja i karakteristike ličnosti koji su nam i ranije smetali i stvarali teškoće. Ipak, odlučili smo da to saznanje skrajnemo, da ga relativizujemo ili da ga stavimo u drugi plan, jer bi odluka da postupimo u skladu sa onim što znamo podrazumevala i gubitak mogućnosti da ipak uspemo da dobijemo nešto što nam je mnogo važno – ljubav, osećaj pripadnosti, sigurnost, mogućnost za razvoj i uspeh ili priznanje.

Potreba za pripadanjem i cena koju plaćamo

Iza racionalizacije često stoji neka dublja potreba. Teorija vezivanja psihijatra i psihoanalitičara Džona Bolbija pokazuje koliko je potreba za sigurnom bazom temeljna za ljudsku psihu. U odraslom dobu ta potreba ne nestaje; ona se prenosi u odnose, profesionalne zajednice i strukture kojima želimo da pripadamo.

Pripadanje nije samo socijalna pogodnost, već i emocionalna sigurnost. Kada postoji mogućnost da budemo deo nečega što obećava razvoj, priznanje ili zajedništvo, spremni smo da potisnemo sopstveni kritički uvid i kako bismo izbegli iskustvo isključenosti ili gubitka.

Ponekad je to slično situaciji kada ulazimo u trošnu kuću i primećujemo zidove prošarane pukotinama, ali nas privuče svetlost u dnevnoj sobi i obećanje topline. Kažemo sebi da se pukotine mogu sanirati, da nisu presudne, jer je atmosfera prijatna i želimo da verujemo da je to mesto na kojem možemo ostati. Tek kasnije shvatimo da ono što smo zanemarili nije bila samo estetska nepravilnost, već pukotine u samoj suštini.

Životni scenario i ponavljanje obrasca

Transakciona analiza Erika Berna nudi dodatno razumevanje kroz koncepte životnog scenarija – nesvesnog plana koji oblikuje naše izbore i psiholoških igara koje ljudi nesvesno igraju.
Iz ugla transakcione analize, pomisao „možda će ovaj put biti drugačije“ često nije naivnost niti nedostatak informacija, već „skriptna odluka“. Mi već znamo epilog na osnovu prethodnog iskustva – naš Odrasli je već registrovao obrasce, prethodne ishode i nelagodu koje je naše Dete osetilo – ali ipak odlučujemo da ponovo zakoračimo u istu dinamiku.

U tom raskoraku između znanja i izbora koji pravimo aktivira se scenario „Skoro“: ponovo se približavamo mogućnosti drugačijeg ishoda, ali sve se opet završi kao i ranije. „Skoro“ da nam uspe. Unutrašnji dijalog zvuči kao psihološka igra „da, ali… možda sada“, dok zapravo negujemo iluziju pripadnosti, priznanja ili sigurnosti. Problem je u tome što smo zbog velike želje i nade da će možda ovaj put biti drugačije, izabrali da zanemarimo naše prethodno iskustvo i ono što smo odranije znali i jasno videli.

Prekid kontakta sa sobom

U geštalt terapiji govorimo o kontaktu kao sposobnosti da budemo u dodiru sa sopstvenim osećanjima, mislima i vrednostima, dok istovremeno ostajemo u odnosu sa drugima. Jedan od tvoraca Geštalt terapije, Fric Perls, naglašavao je odgovornost pojedinca za sopstvene izbore i ukazivao na to koliko smo skloni da izbegnemo tu odgovornost kada je suočavanje sa realnošću neprijatno.
Prekid kontakta sa sobom ne mora biti dramatičan. On se odvija suptilno, kroz male unutrašnje kompromise.

Znamo da nešto nije u skladu sa našim vrednostima, ali biramo da ostanemo jer se nadamo da će biti drugačije. Uveravamo sebe da situacija nije toliko ozbiljna, da će se stvari promeniti ili da ćemo mi uspeti da utičemo na tok događaja. Na taj način privremeno utišavamo unutrašnji konflikt, ali dugoročno gubimo osećaj doslednosti i predisponiramo sebe na razočarenje koje neumitno sledi.

Kompatibilnost kao susret vrednosti

„Možda će ovaj put biti drugačije“ u praksi se završava sa „Znala sam“ ili „Znao sam“ i može da bude provereni recept da se na kraju „igre“ osećamo loše i budemo „ovenčani“ još jednim porazom i još jednim razočaranjem. Da bismo izašli iz ovog začaranog kruga mnogo je važno da vidimo svoje poraze i neuspehe, pogotovo ako imamo „kolekciju“ poraza na istu temu. To mnogo govori o nama, na primer da verujemo da je naša velika želja da se nešto desi dovoljna da se to zaista i desi, jer ćemo dati sve od sebe, raditi najbolje što znamo i sa takvim pristupom ne možemo da ne uspemo. Ono što u ovom slučaju zanemarujemo i ne uzimamo u obzir je druga osoba i njen udeo u našem odnosu. Šta ona želi? Da li želi isto što i mi? Ima li iste potrebe i prioritete? Da li su nam kompatibilni sistemi vrednosti?

Ako prihvatimo da smo nekompatibilni sa drugom osobom, prihvatamo realnost. Da se razlikujemo na način da smo nespojivi i da zbog toga ne možemo da budemo u nekom odnosu ili da nešto radimo zajedno, a da se to ne završi lošim osećajem, ljutnjom i razočaranjem. Time sebi dajemo šansu da se osvrnemo oko sebe i da to što nam je potrebno potražimo na drugom mestu, umesto da ponovo bezuspešno pokušavamo isto, sa istim ljudima, na isti način i da se nadamo da će ovaj put biti drugačije. Drugačije će biti samo onda kada uradimo drugačije i važno je da smo toga svesni.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut
http://gestalt.org.rs