Zbirku Mukašibanaši – japanske narodne pripovetke, koju je krajem prošle godine objavio beogradski Tanesi u prevodu Danijele Vasić, čine pripovetke koje su najvažniji japanski folkloristi označili kao posebno važne. Svi odabrani sižei opravdavaju naziv usmenih narodnih pripovedaka jer su ispričani i zabeleženi govornim japanskim jezikom u oblastima širom Japana. Zbirka počinje pripovetkama o čudesno rođenim junacima.

Nižu se pripovetke koje na različite načine razmatraju porodične odnose, i pritom neki sižei odgovaraju narodnim bajkama, dok u drugima otkrivamo odlike etioloških predanja. U siže je neretko utkan i motiv zahvalne životinje. Međuljudske odnose otkrivaju i pripovetke o suživotu komšija, koje često imaju dualnu strukturu, budući da pravi i lažni junak stoje u opoziciji, u pogledu svojih karaktera i svog delanja. Znatan broj pripovedaka govori o braku smrtnika i fantastičnog supružnika, najčešće životinje ili nekog strašnog natprirodnog bića (jokai), kakvim obiluje japanski folklor.

Priče o životinjama govore o njihovim međusobnim odnosima, koji odražavaju ljudske, poput: prijateljstva, saosećajnosti, sukoba, osvete itd. Čitajući mukašibanaši, stalno smo svedoci isprepletanosti usmene književnosti i mita, i to uglavnom u sižeima iz starijih vremena, dok još uvek nije bilo jasne granice između bogova i junaka.

U zbirku su uvršćene i pripovetke o zahvalnim i blagonaklonim svecima i bogovima, o moćima sveštenika i njihovih učenika protiv zlih sila. Tu su i pripovetke mističnog sadržaja, poput različitih sižea o odlasku smrtnika na onaj svet, ali i o brižnim i zahvalnim mrtvacima ili o nemogućnosti da se pobegne od zacrtane sudbine. Jednom rečju, iz japanskih narodnih pripovedaka možemo saznati mnogo o stvarnom životu japanskog naroda: o religiji, drevnim verovanjima, obredima i proslavama. I što je možda najvažnije, mukašibanaši nose duboku mudrost starih vremena i neprolazne vrednosti kojima se i savremeni čovek uvek rado vraća.

Povezani tekstovi