Perast je jedan od gradova koji imaju jedinstvenu pomorsku istoriju, grad na kamenu i moru, odakle su u svet odlazili najpoznatiji moreplovci, koji su se posle godina provedenih na svetskim morima, vraćali i gradili u svom zavičaju fascinantne zadužbine, palate i crkve. U Perastu se nalati najviši zvonik u Boki, jedinstvena palata Bujovića, čak 43 zavetne crkve koje su gradile ugledne porodice Perasta, kao što su bili glasoviti Zmajevići – kapetani, biskupi, književnici…

Ovde večito udaraju valovi ritmom koji podseća na muziku prošlosti koja stiže iz pravca Veriga, tamo gde je zaliv najuži i najdublji. Legenda kaže da, kada se nisu mogli drugačije odbraniti, Peraštani su ovde razapinjali lanac da bi sprečili prilaz nepoželjnima svome gradu. Burna istorija grada, bogatstvo koje se slivalo posle pobeda nad gusarima ili trgovačkih poduhvata, obeležili su prošlost Perasta. Sa nestankom jedrenjaka, Perast prestaje da bude blistavo pomorsko mesto i danas u gradiću živi jedva 300 stanovnika, palate su opustele, potomci uglednih plemićkih porodica davno osiromašili ili nestali ali, još uvek, Perast svojom jedinstvenošću privlači romantične namernike. Potpuno opčinjena, zanesena, napuštajući vreme, vraćam mu se iznova godinama koje pređoše već u decenije, da bih udisala samoću.

Čim se pred pramcem broda ukaže Perast, prvo što putnik spazi je projekcija tamnog, gotovo crnog ostrva na beloj pozadini grada. Na ostrvu su Peraštani načinili svoje groblje. Žitelji Perasta koji su čitav život provodili na moru i od njega opstajali, počinjali su posmrtno bitisanje upravo šetnjom morem do ostrva mrtvih. Samo nekoliko stotina metara od ostrva mrtvih, nalazi se još jedno ostrvo ili jedinstveno groblje na svetu, groblje jedrenjaka – Gospa od Škrpjela. I kao što je Sveti Đorđe crno ostrvo, tako je Gospa sva bela, kao cvet na sred mora.

Kako reče Stjepan Mitrov LJubiša: „Varoš utočena na goloj stijeni kao šipak“. Bokeljski pesnik Frano zapisa da je Perast „orgija cijelog zaliva, samoća koja se spušta s neba, iz velikih stijena, s mora, odasvud, samoća koja ima ritam, disanje, tako da u njoj osjećamo, kao dalek, u neobičnoj boji, svaki zvuk i glas što u nju padne“. Putopisci su ovo mesto nazvali jadranskim Brižom, ali s napomenom da se njegov kameni, večni san, ne može uporediti sa tišinom u bilo kojem drugom gradu, pa ni ostalim pustim mestima jer ona nemaju takvu snagu tuge kao Perast i more pred njim. Perast, rođen u legendama, živi osobenjački originalan život, u koji kao kakve nadostojna napirlitana svita ušetaju turisti, prozuje s kikotom, nesvesni svega oko sebe, ne narušivši tišinu slika Tripa Kokolje.

Miloš Crnjanski ostavi impresije: „Perast je zorom kao mrtav labud.“