Foto: Shutterstock / Sun_ShinePripadnici naroda Hunza iz Pakistana ekstremno retko obolevaju od teških bolesti poput raka, mnogi od njih premašuju životni vek od 100 godina, žene rađaju decu u poodmaklom dobu, potomci su Aleksandra Makedonskog – pišu već decenijama svetski mediji. Ipak, da li je to baš tako?
Na krajnjem severu Pakistana, u planinskoj dolini Hunza živi narod čiji pripadnici dostižu i po 120, 130 godina. Neki od njih proslavili su i 145. rođendan pre nego što su napustili ovaj svet. Barem tako kažu.
Ipak, tačan broj godina pripadnika ovog plemena teško je odrediti, jer Hunze nemaju rodne listove, niti dokaze kojima bi mogli potkrepiti svoju vitalnost.
Kako je pre nekoliko godina pisao portal „Nedeljnik„, ukucajte u Google „Narod Hunza“ i gotovo da nećete naći sajt koji ne govori o jednom čudesnom plemenu koje ne oboljeva, ne jede meso, a čiji pripadnici žive po najmanje stotinu godina. Istraživači su lako raskrinkali ovaj mit, pošto je nauka još osamdesetih godina prošlog veka ustanovila pravu istinu o Hunzama.
Ipak, još 1996. godine u Njujork Tajmsu je objavljen veliki tekst Džona Tirnija, koji je putovao na granicu Pakistana i Kine kako bi se uverio svojim očima o istini.
„Kada sam otišao tamo, kako bih pisao o tajnama zdravlja Hunza, postalo mi je jasno zašto su svi to nazvali Šangri-La. Bilo je to najlepše mesto koje sam ikada video. Pitome zelene terase bile su zaštićene od spoljnog sveta snežnom piramidom nalik na mističnu planinu iz Hiltonog romana, i bilo je mnogo starih ljudi koji su mi delovali prosvećeno, kao da su monasi iz Šangri-La“, počeo je svoj zapis Tirni. Ali…
„Ali moja očaranost nije dugo trajala. Velika tajna o njihovoj dugovečnosti, ispostavilo se, bila je odsustvo bilo kakvih matičnih knjiga. Nepismeni starci nisu znali koliko imaju godina, i preterivali su najmanje deceniju ili dve, što sam utvrdio kada sam uporedio njihova sećanja sa istorijskim događajima. Hunze nisu imale neobičan broj stogodišnjaka, a njihov tradicionalni način života nije bio baš dobar recept za dobro zdravlje.“
Planinski vazduh jeste delovao dobro, ali ljudi su većinu vremena proveli u svojim straćarama od blata, udišući veoma zagađen vazduh sa ognjišta. Patili su od bronhitisa i mnogo drugih oboljenja, kao što su tuberkuloza, dizenterija, malarija, tetanus i kancer.
Nedostatak joda u njihovoj ishrani izazivao je mentalnu retardaciju. Deca su im proleća provodila gladna.
Najzdraviji su bili oni pripadnici plemena koji su živeli u selima nadomak novog puta koji je izgrađen. Tamo su se kamionima dovozili hrana, vakcine, antibiotici, jodirana so, i pravili pravi dimnjaci“, piše Tirni.
Ali, Hunze, kao i svaki primitivni narodi – pogledaj i pod: Balkan – bili su ubeđeni da im u stvari moderna civilizacija skraćuje život, pisao je 2016. godine Nedeljnik u pokušaju da objasni čitaocima odakle dolazi mit o narodu Hunza.
Ljudi su za zdravstvene probleme krivili hemikalije u voću i povrću, i insistirali da je dolina nekada zaista bila Šangri-La. Jedna starija žena, po imeni Bibi Kumaru, rekla je novinaru: „Današnji ljudi su kao olovke. Mi smo bili kao drveće. Bebe su nekada bile tako zdrave.“
„Koliko beba si ti imala“, pitao je novinar.
„Šesnaest. Ali je prvih 13 umrlo.“
„Trinaestoro ti je umrlo? Ali zar nisi rekla da su bebe nekada bile tako zdrave?“
„Proklele su me vile“, rekla je ona. „Zato su mi deca umirala. Inače su bebe bile baš zdrave.“
U nastavku donosimo isečke iz brojnih tekstova o narodu Hunza koji su prevedeni na srpski jezik.
„Hunzi, narod iz Pakistana, hrane se i žive potpuno prirodno i poznato je da su najzdraviji ljudi na svetu. Često možete da sretnete živahne, zdrave ljude u odmakloj stotoj, a pojava raka je ekstremno retka. Jedan od ključnih faktora njihovog zdravlja je voda koju piju, i, naravno, njihovo ishrana. Hunze piju vodu iz ledenjaka, uzgajaju svoju hranu, a s obzirom na to da su odseečeni od obližnjih gradova, ne jedu ništa prerađeno.
Jedna od njiihovih najomiljenijih namirnica i važan deo celokupne ishrane su kajsije. Jedu ih sveže tokom leta i piju ulje od koštica kajsije tokom zime. Koštice vade, melju, prže, njihovo ulje koriste za kuvanje, kao preliv i losion za lice.U proseku, Hunzi unesu od 50 do 75 miligrama vitamina B17 na dan – na Zapadu većina ljudi toku količinu ne unese tokom cele godine.
Oni troše mleko u jako malim količinama, a najveći broj njih svega jedanput do dvaput godišnje okusi meso. Hunze konzumiraju svega dva obroka dnevno, doručak i ručak, uprkos oštrim klimatskim i geografskim uslovima u kojima žive. Preskakanje večere pomaže ovom narodu da na počinak ode lakog stomaka i da u toku sna snagu namenjenu obnovi organizma ne koristi za varenje.
Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana.
Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa mnogo fizičke aktivnosti. Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje.
Na pitanje o zdravlju i dugovečnosti pripadnika plemena Hunze želeli su da odgovore i kadriolozi dr. Paul D i Edward G. Tumi, koji su prevalili dug i težak put uz planinu do njih, noseći sa sobom portabl elektrokardiograf na baterije.
U časopisu American Heart Journal oni su naveli da su proučavali 25 muškaraca Hunza naroda starosti između 90 i 110 godina, kao i da su im merili krvni pritisak i holesterol u krvi. Iz njihovog izveštaja uočljivo je da niko od ovih ljudi nema nikakav problem sa srcem, krvnim pritiskom ili visokim holesterolom.“
Misterija vitamina B17
„Prema nekim izvorima, sem Hunza, postoje još dve grupe ljudi koje uopšte ne obolevaju od raka. Jedni su mesojedi, drugi biljojedi. Tako u jelovniku Eskima i Indijanaca, naročito iz plemena Hopi u Arizoni, u ishrani preovlađuje meso, što uključuje i divljač.
To je najčešće meso jelena, dopunjeno raznim divljim bobičastim sezonskim voćem. Što je najzanimljivije, kod ovih ljudi uopše ne postoji gozajnost, iako svakodnevno u organizam unose velike količine životinjske masti.
Ipak, i za Himalajce i za Indijance i Eskime zajedničko je da korsti hranu tipičnu za njihovo prirodno okruženje. Kada se pažljivo analiziraju sastojci te hrane vidi se da je vitamin B17 obavezno prisutan.
Vrsta jelena koja se nalazina njihovom jelovniku prevashodno se hrani travama koje sadrže nitriloside, koji su izvor vitamina B17. Razno osušeno bilje koje Eskimi i Indijaci jedu takođe, sadrži velike količine vitamina B17.
Nažalost, većina zapadnih civilizovaniih kultura odavno je prešla na hleb od pšenice, koja uopšte ne sadrži ovu materiju. Trava koju koriste domaće životnije za ispašu sadrži samo tragove nitrilosida. Ima bi ih možda i više da čovek nije počeo veštački da preorava i seje razne vrste trava, tamo gde one prirodno nikada ne bi nikle. Tako za razliku od „civilizovane“ steoke, indijanska i eskimska jede samo ono što je niklo u prirodnom staništu.
Time je čoveku koji jede meso i na taj način uskraćena mogućnost da unese vitamin B17. Evropljani i Amerikanci jedući „civilizovanu“ i „fast food“ hranu, dobijaju jedva 2 miligrama dnevno.“
Detaljna ishrana dugovečnog naroda
Među najčitanijim tekstovima na internetu bili su upravo oni koji su se bavili detaljnom ishranom naroda sa obronaka Himalaja, pa čak i receptima za njihova jela. Evo prikaza iz jednog od njih:
„Žitarice – Značajan deo ishrane Hunza čine žitarice: ječam, proso, pšenica i heljda. Od celog zrna ovih žitarica pravi se brašno. Ono se koristi za izradu beskvasnog hleba zvanog „čapati“, koji Hunze obavezno jedu uz svaki obrok.
Voće i povrće – Voće i povrće predstavljaju redovni deo ishrane naroda Hunza. Oni se najčešće konzumiraju u presnom ili sirovom obliku. Ukoliko se neka namirnica termički obrađuje, to je najčešće povrće, koje se kuva vrlo kratko.
Od voća, Hunze najviše jedu: kajsije, jabuke, kruške, breskve, trešnje, dud, kupine i grožđe. Kajsija se najviše uzgaja, a jede se u svežem i osušenom obliku. Takođe, konzumira se osušeno jezgro kajsije.
Hunze koriste sveže jezgro kajsije za dobijanje ulja. Jezgro se melje na kamenom mlinu, a zatim se dobijena masa pritiska između ručnog kamena i ravne kamene ploče da bi se dobilo ulje.
Ovo ulje se koristi za kuvanje ili kao preliv za salatu od zelenog povrća. Ono služi i kao losion za lice i kosu. Međutim, njegova upotreba nije česta. Kajsija služi za pripremu okrepljujućeg napitka na taj način što se u svežem stanju, nakon što se raseče i ukloni koštica, potopi u vodu da omekša, a zatim se izvadi i samelje ili narenda i ponovo pomeša sa vodom.
Prilikom pripreme slatkih jela oni uopšte ne troše šećer, a poznato je da je voće bogato složenim ugljenim hidratima, koji za razliku od rafinisanog belog šećera, deluju blagotvorno na ljudski organizam. Povrće koje Hunze najradije upotrebljavju u ishrani: pasulj, grašak, leblebije, šargarepe, paštrnak, krompir, bundeva, zelena salata i spanać.
Orašasti plodovi – Od orašastih plodova najviše troše orahe, a u manjoj meri lešnike i bademe. Hunze od badema prave ulje, po recepturi koja se prenosi sa kolena na koleno, koje koriste za kuvanje.
Kao obroci često se javljaju kombinacije voća ili salata sa orašastim plodovima. Orašasti plodovi sadrže polinezasićene (linolinska i linoleinska) i mononezasićene (oleinska) masne kiseline koje su zdrave i neophodne u čovekovoj ishrani, ali ih treba trošiti umereno.
Nasuprot njih nalaze se zasićene masne kiseline, kojima obiluju namirnice životinjskog porekla, koje su nepotrebne i često štetne po ljudski organizam.
Namirnice životnjskog porekla – Mora se priznati da Hunze nisu strogi vegetarijanci. Međutim, upotreba namirnica životinjskog porekla jako je štedljiva. Meso se gotovo isključivo jede za praznike, poput Kurban bajrama, i nekih proslava, poput rođenja ili venčanja.
U tim retkim prilikama kada se jede meso, ono se služi u skromnim porcijama, isečeno na male komade i prethodno dugo kuvano u ključaloj vodi. Budući da su većinom muslimani, Hunze slede religijsku zapovest da ne konzumiraju krv sadržanu u životinjskom mesu. Religijska zapovest Hunzama zabranjuje konzumiranje svinjetine. Od mlečnih proizvoda najčešće troše malo kozjeg mleka i sira, a jako retko maslac.
Takođe, Hunze pripremaju i mlečni napitak sličan jogurtu, služeći se tradicionalnom recepturom. Poput upotrebe jaja, konzumiranje mlečnih proizvoda je štedljivo. Hunze koje češće konzumiraju namirnice životinjskog porekla to čine gotovo isključivo u toku zimskih meseci, i dalje u srazmerno malim količinama.
Hunze troše vrlo malo soli, a često se spremaju jela u kojima ona uopšte nije sadržana, izuzev „čapati“ hleba. Takođe, poznati su po tome što temeljno žvaću hranu i ne jedu između obroka.“
Poreklo Hunza
Razlog zbog čega su tekstovi o narodu Hunza toliko zanimljivi pogotovo čitaovcima našeg podneblja možda se može naći u činjenici da su, prema pojedinim izvorima, oni potomci u’pravo čoveka sa Balkana – Aleksandra Makedonskog.
Kako se navodi na nekim portalima,“ poreklo Hunza zbunjuje jednako kao i njihova dugovečnost, a stručnjaci odgovore traže u vezama s Baskima i Aleksandrom Makedonski. Svetlije su puti od svih susednih naroda, a njihov je jezik (burushaski) sličniji baskijskom nego bilo kojem drugom koji ih okružuje. Nagađa se da su potomci vojnika Aleksandra Velikog koji ga nisu mogli pratiti, nego su odlučili da ostanu na Himalajima. Ovaj živahan i izdržljiv narod za sebe kaže da su potomci Aleksandra Velikog i njegove vojske. Neki od njih su u vreme osvajanja ostali u svojim selima i oženili se.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
