Tajland: Lepotica minulih vremena 1Ajutaja Foto: Pixabay/Frederick70

Skrivena od sunca, stojim u hladu banjan drveta.

Ispred mene su ruine hramova sa okrunjenom ciglom. I mada nakrivljene sve te pagode, stupe, čedi – prkosno posmatraju novi svet; trku automobila, škripu točkova, žurbu.

Možda u svemu tome prepoznaju samo spore i ujednačene korake slona -jedino biće svih vremena.

Korak po korak, dobroćudna grdosija i turistimana leđima, skreće sa asfaltne trake i ulazi među ruine, istovremeno uranjajući u prošlost…

Ovo je priča o Ajutaji, zanosnoj lepotici minulih vremena.

Danas su od nje ostale samo cigle boje terakote i poneki vrh koji para tropsko nebo i čuva tajne moćne prošlosti…

Stranci su ovu zemlju pohodili još u srednjem veku i dali joj ime Sijam. Tek 1939. godine dobija ime Tajland.

U četrnaestom veku bio je moćna kraljevina. Glavni grad Ajutaja osnovan je 1350. godine i kao takav egzistira 417 godina kada je uništavaju Burmanci.

Potom dolaze nemirna vremena i smenjivanja čak 33 vladara. Cilj svih je proširiti teritoriju Sijama.

Tokom osvajanja dešavalo se nešto čudno.

Žitelji drevnog grada bili su očarani umetnošću i arhitekturom susedne Kambodže i zato dovode najbolje klesare vajare i umetnike.

Ajutaja postade slična kambodžanskim građevinama.

A onda, Sijamci menjaju taktiku obrušavaju se i ruše čuveni kambodžanski hram Ankor Vat, svetinju Kmera i ‘preuzimaju’ njihovu umetnost širom celog Sijama. Osvajački apetiti rastu, pa tako stižu čak do Malake u kojoj su Portugalci.

Kada ih 1641. godine smenjuju Holanđani, sijamski vladari sa njima sklapaju prijateljstvo, pa u Evropu odlazi prvi sijamski ministar!

Prolazimo pored dugačkog zida sa kamenim skulpturama velikodostojnika. U prirodnoj veličini sede u „lotos“ pozi.

Preko ramena im narandžaste odore. Svi su kosooki sa pogledom oborenim nadole.

Još uvek sam u svom hladovitom skrovištu, oko mene prolazi grupa japanskih i ko zna još kojih turista. Podne, sunce upeklo pa svi raširili suncobrane.

Uočavam gospodina sa majušnim kriškastim amrelom nataknutim na glavu. Učvršćen je lastišem koji mu obavija čelo sa kopčom na potiljku. Vrlo praktično, pomišljam.

Gospodin lagano prilazi jednoj od statua, pa sa namerom da se fotografiše seda u krilo drevnog vladara. Ali, tog trena puče kopča – amrelčić se vinu gore, a potom spusti na glavu jednog od kamenih vladara.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.