Vranje: Dvojac koji „brije“ koronu

Kafanski stolovi sakupljaju prašinu, kafići ćute u svojoj egzotici nameštaja i čaše na policama i šoljice za kafu sve češće moraju da se brišu na prazno kad nema ljudi.

Dani prolaze u disanju kroz plastični tekstil i ispijanje kafe iz kartonskih i plastičnih šolja koje se obično viđaju o Zadušnicama po ovdašnjim grobljima.

Zarasli smo u otuđenje. „Boksuju“ se Vranjanci pozdravima iako to teško prihvataju. „Kako si?“ „Dobro, ja prođoh koronu, a oni sada gledaju drugačije na kiseonik kao da ga svakoga dana nisu ‘pili’ sa Pljačkovice!“ Dijalog se uplašio virusa, pa se sveo na pravilo: „U objekat ne ulazite bez maske“, „Ovde može boraviti najviše jedna mušterija“, „Dezinfekcija je obavezna pred ulazak u radnju“…

Konobari, kuvari, kavaljeri, svi ostali bez svojih mesta na kojima su se točile reči, pretakali gutljaji neke „domaće“ ili preostalog vina, uz komadić sira i pristižućeg „gumenog“ paradajza ili krastavca.

A oni što su čupavi, pa i na ovaj način žele da se „provere“ da nisu zakačili koronu i ne moraju baš danas kod lekara kreću se gradom da okušaju svoj izgled. Neki svrate na brzu tombolu u neku od kladionica, neki sačekaju red ispred automata za kafu koji toči napitak za pet banki, a oni najhrabriji idu pod nož mašinice i makaza.

Berberska radnja „Mladost“ usred autobuske stanice u Vranju ima samo devet kvadrata. Jedna mušterija i jedan majstor. Ponekad i dva majstora i dve mušterije. Ponekad niko. Od zore tu kao kakav prorok vesti berberskim alatom vitla Nemanja.

Posle jedan u radnju stiže i gazda Pero Božinovski, aktuelno najstariji vranjanski berberin. Mušterija je manje, a šišanje i dalje po istoj ceni 180 dinara po glavi. I kotrljaju dane Nemanja i gazda Pero sa svojim mušterijama. Neko krati na ‘dvojku’, rano je za ‘brijanje glave’, teško da „obrve budu veće no što jesu“.

Mašinica, makaze, i vesti sa radija. Desi se tu i po koji „incident“ kada se u radnji okupi i više od propisano dozvoljene jedne mušterije.

Onda stočić ide ispred radnje, pa se natoči po koja čašica, ili stigne narezani paradajz, parče kobasice mirišljavo ko iz nekih drugih vremena, ili se tvrdo skuva poneko jaje na komšijskom rešou koji samo poseduje Slađan Koćura, koji brine o higijeni autobuske stanice.

Ovaj dvojac toči dane, gazda Pera iz svog penzionerskog ugla, Nemanja iz mladosti koja od njega čeka ženidbu, a mušterije svako na svoj način.

Posle zatvorenih kafana, sada berbernice kao da usred ove čaršije preuzimaju onu dimenziju dijaloga, prisnosti i ljudskog poštovanja.

Eh, čemu li će nas sve naučiti ovo doba a da ne pričamo o vakcinaciji, ili strahujemo od ovog ili onog inspektora. Strahujemo od svega, ali se trudimo da budemo i dalje ljudi, prijatelji, poznanici, mušterije, ili sasvim slučajni prolaznici…