Foto: Josef Kriehuber, 1865. Javno vlasništvoPre njegovog rođenja, njegovi roditelji su izgubili petoro dece, zbog čega su njemu dali ime Vuk, ne bi li ga po starim običajima odbranili od veštica i duhova za koje se tada verovalo da su krivci za visoku smrtnost kod dece.
Rodio se u nesigurno vreme za srpsku državu i u mladosti se namučio da stekne formalno obrazovanje. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka koji je bio jedini pismen u njegovom rodnom selu.
Školovanje mu je bilo dodatno otežano zbog bolesti. Oduženo školovanje kasnije je bilo razlog što nije bio primljen u mnoge srednje škole, između ostalih i u Karlovačku gimnaziju.
Aktivno je učestvovao u Prvom srpskom ustanku kao pisar kod cerskog hajdučkog harambaše.
Više puta je bio odbijan za pomoć od strane učenih ljudi, da bi naposletku upisao Veliku školu Dositeja Obradovića. Problem sa nogom koja je ostala zgrčena se pogoršao, te tada odlazi u Novi Sad i Peštu. Lečenje je bilo bezuspešno, a on se hrom vratio u Srbiju.
Nakon neuspeha Prvog srpskog ustanka on odlazi u Beč i upoznaje svoju buduću ženu Anu Kraus, sa kojom će imati mnogo dece koja će deliti nesrećnu sudbinu njegovih braće i sestara.
U Beču upoznaje Jerneja Kopitara, koji je odlučujuće uticao na njegov rad i delo. Podržan od strane Kopitara, Vuk Stefanović Karadžić počeo je da radi na gramatici narodnog jezika i da sakuplja narodne umotvorine. Plod ove saradnje je njegova prva zbirka pesama i prva gramatika srpskog jezika na narodnom govoru, obe objavljene 1814. godine.
Zbog lošeg odnosa sa knezom Milošem Obrenovićem bilo je zabranjeno štampanje njegovih knjiga u Srbiji, a neko vreme i u austrijskoj državi, pa prva gramatika srpskog jezika nije bila štampana u njegovoj domovini.
Knez Miloš, sam vrlo oskudnog obrazovanja, nudio je Vuku Karadžiću novac da ne piše i izdavao mu pogrdne i podrugljive pasoše nipodaštavajući njegov značaj i vređajući njegovo skromno poreklo.
U vreme kada je Vuk Stefanović Karadžić pisao svoje delo, srpski jezik je bio mešavina staroslovenskog, ruskog i narodnog jezika bez ujednačenih pravila.
Bio je to njegov prvi pokušaj da uprosti pravila srpskog narodnog jezika i objedini u jednu gramatiku i on je sam bio svestan nesavršenosti ovog rada i manjka stručnosti i iskustva njega samog.
Već četiri godine kasnije on je objavio novi rad u kojem je pokušao da ispravi nedostatke svog prvog dela. Osnovni cilj mu je bio da uprosti azbuku i pravopis. U ovom delu se konačno i formalizovalo njegovo pravilo „piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano“.
On je iz azbuke izbacio slova koja se ne izgovaraju, a ubacio neka slova iz drugih jezika i pisama. Iako je slova preuzimao sa više strana, činjenica da je jedno slovo preuzeo iz latiničnog pisma, bio je razlog oštre kritike srpskih intelektualnih i crkvenih krugova.
Optužbe da radi na pokatoličavanju naroda dolazile su sa svih strana.
Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović aktivno je radio na sprečavanju štampanja njegovih knjiga.
Činjenica da je u svoje rečnike uvrštavao i pogrdne reči bile su samo dodatni razlog oštre kritike srpskog sveštenstva. U borbi da sačuva upotrebu crkvenog jezika, mitropolit je jednom prilikom i spalio njegovo delo „Rječnik“.
Najkontoverznije njegovo delo je zbrika Crven ban, zbirka narodnih erotskih pesama, koja je pronađena među njegovim spisima nakon njegove smrti, a zbog prirode sadržaja objavljena je 1974. godine u ograničenom tiražu, a tek 1979. biva objavljena i za širu javnost.
Jedan od njegovih najvećih kritičara je bio Jovan Hadžić, osnivač Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena.
Njihova polemika trajala je sve do konačne pobede Vuka Stefanovića Karadžića 1847. godine, kada izlaze tri dela uz poštovanje njegovih pravila, između ostalih i njegov prevod „Novog Zavjeta“.
Izdavanje „Gorskog vijenca“ je bila njegova velika pobeda nad kritičarima koji su njegov jezik smatrali nedostojnim velikih filozofskih dela.
Opšte priznanje usledilo je ipak četiri godine nakon njegove smrti, 1868. godine, kada je njegov pravopis i zvanično prihvaćen.
Iako je širom Evrope uživao poštovanje filologa i lingvista i drugih učenih ljudi, njegovi pokušaji za sistematizacijom srpskog jezika u Srbiji su mnogi nipodaštavali i njegov jezik nazivali pogrdnim imenima.
U Srbiji i Rusiji bio je optuživan da je austrijski špijun, a u Austriji da radi za Rusiju.
U toku svoje karijere blisko je sarađivao sa braćom Grim koji su znali srpski jezik i koji su se oduševljavali srpskim umotvorinama koje je Vuk Karadžić prikupljao i delove preuzimali za svoje bajke.
Umotvorine koje je on prikupljao i prevodio stizale su u najdalje evrpske krajeve i kod njih uživale poštovanje. Jedan od značajnijih poštovalaca njegovog rada bio je i Gete, najveći evropski pesnik tog vremena.
Iako je osporavan u svojoj domovini, on je zaslužan za jednostavnost jezika kojim se danas koristimo. Srbiji je u nasleđe pored jezika i pravopisa, ostavio brojna dela i narodne umotvorine.
Vuk Stefanović Karadžić je umro u Beču, 1864. godine, a njegovi ostaci su preneseni u Beograd i uz velike počasti položeni u Sabornoj crkvi u Beogradu, pored Dositeja Obradovića.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Bendžamin Frenklin: Prvi Amerikanac
„U vreme kada je Vuk Stefanović Karadžić pisao svoje delo, srpski jezik je bio mešavina staroslovenskog, ruskog i narodnog jezika bez ujednačenih pravila.“ – ovo, naravno, vazi samo za knjizevni, tj. pisani jezik. narod je govorio manje vise kako i danas govori, bar sto se tice gramatike (leksika se svakako neprekidno menja i modifikuje).
Upravo tako Apatrid, književni srpski i narodski su se toliko razlikovali da obični ljudi nisu mogli ni da čitaju pisana dela i tu je Vukova najveća zasluga – jer je jezik kao jezik već postojao. Onaj manje poznat udeo Vuka Karadžića srpskom folkloru jeste fabrikacija tog istog folklora koji je poslužio kao katalizator jedinstva srpskog naroda jer nakon vekova pod Osmanlijama malo je ostalo od narodnog predanja upravo zbog nedostatka pismenih.
Vuk je samo jedan u nizu zasluznih gradjana srpskog naroda koje su njegovi savremenici odbacivali, osporavali i td. To je, moze se reci, jedna izrazita osobina naseg naroda, koja traje konstantno u skoro svim vremenima. A posle smrti odmah pocinje stvaranje mitova. Tad, kao svi znaju ko je bio i hvale se njegovim delom kao svojim.
Hvala mu i slava mu.
Neobicno je to kako te Crkva ipak na kraju prisvoji i zavoli. 😉 A do tad drvlje i kamanje.
Prisvoji svakako (ako proceni da se to isplati), ali pitanje je da li i zavoli. Mitropolit Stratimirović je spaljivao Vukove knjige, a Dositej Obradović je za života označavan kao „onaj raspop“.
Međutim, kad su umrli, dobili su od te iste Crkve najviše počasti jer su Men in Black procenili da je tako „bolje“. Stara priča o našem licemerju i nedoslednosti…
Da li ga je Crkva prihvatila? Njegov grob i grob Dositeja Obradovića su u porti Saborne crkve u Beogradu, i stalno neko gazi preko njih!
Mora da je imao „kodove“ i on.
„Lajkujem likušu, pa napravim selfi fotku ajfonom, vrh brte na webu“.. ili kako bi danas izgledao književni jezik da ga reformišu po vukovom sistemu uprostačenja jezika
Kanda hocete da kazete da je bilo bolje da smo ostali na staroslovenskom i crkvenoslovenskom? Da li mozda hocete da odete i dalje od toga i mozda zelite da tvrdite da je Vuk bio agent Becha? A u zelji da odrodi od svojih korena narod serbski. Da, da, nova/stara teorija zavere. Sad vam ni Vuk ne valja. Drz’se se Teslo, Pupine, Ducicu, doci cete i vi na red.
Čovek hoće da kaže da se narodni jezik brzo i lako menja ako nije standardizovan. Karažić ga je uhvatio u jednom istorijskom trenutku i „zamrznuo“ što je bilo prilično brzopleto ali drugačije nije mogao. Standardizacija je od nekud morala da krene. Nikog pismeniieg od njega to nije zanimalo a crkvu najmanje. Prema tome Vuk je bio jedina opcija i imamo to što imamo. Bino je da se razumemo, malo li je?
„Da ga reformišu po vukovom sistemu uprostačenja jezika“. Ne znam sta nije jasno kada je sve jasno. Covek pripada toj struji teorija zavera, a sira je to prica, po kojoj je Vuk bio nekakav becki agent koji je imao za cilj da preko jezika odvoji srbe od svojih korena, crkve, tradicije. Znam, zvuci sumanuto. Kljuc vam je u ovom „upropastenja jezika“, nije to neka omaska, ili sloboda komentatora, vec namerno paranoicno potenciranje da je Vuk upropastio jezik i posledicno srbe i njihovu kulturu i tradiciju, a zarad beckog dvora i germana koji nas valjda vazda mrze i zele da nas uniste. Meni te i takve teorije zavere koje sluze da se oblati neka nasa istorijska licnost od formata i zamrzi zapad, lice na pecat sluzbe, tj. udbe. Tako gledano, i sam upadam u kolo teorija zavera, ali u zadnje vreme previse toga ima da bi bila slucajnost. Cilj je i da se ovo malo mislecih ljudi i onih koji misle da misle, sludi do kraja. A sam Vuk je uradio mamutski posao, uz tudju pomoc tu i tamo. Nesto sto obicno rade akademije nauka, on je skoro sam. Koliko je samo pesama, narodnih umotvorina sacuvao od zaborava.
pošto to nije uradio po nagovoru Kopitara u cilju unijaćenja ( esej Meše Selimovića Za i protiv Vuka) a vi ste očigledno pismeniji i školovaniji od Vuka, napišite jednu gramatiku srpskog jezika, kad je mogao polupismeni Vuk zašto Vi ne bi mogli, ili još bolje prevedite Novi zavet sa engleskog, bolje Vi znate engleski uz internet nego što je nemecki znao Vuk. A ja ostajem u uverenju da kad si jedini na svetu koji nešto radi to je znak ozbiljnog psihičkog poremećaja.
Odgovor na naše mučenje sa nematernjim jezikom na Kosmetu gde sam se rodio i obrazovao dobio sam tek kada sam počeo da pišem za novine u Skoplju 1998. pa sam pratio izdavaštvo. U to vreme 1998. pojavila se u „Deretinom“ izdanju knjiga „Virtualna kabala“ mislioca i pisca Svetislava Basare, u kojoj piše i ovo: „Slovensko pismo, koje su sastavili sveti Ćirilo i Metodije, u trenutku kada neobrazovani samozvanac počinje da ga preuređuje, postoji već hiljadu godina. Umesto autentične azbuke dobijen je simulakrum pisma, niz slova koja simuliraju fonetičnost, prividno olakšavaju opismenjavanje, a u stvari, prekidaju prirodni kontinuitet jezika. Mi smo osuđeni na istoriju od nekih dvesta godina jer prethodnu istoriju jednostavno nismo u stanju da pročitamo. A kako je jezik najbitnije odredište nacije, postoje najmanje dve srpske nacije: jedna od pre Prvog ustanka i druga nastala posle njega…“ A sada znam da je o tome pisao i mudri Meša Selimović.
Samo deset godina posle zakonski usvojene Vukove reforme jezika 1947. godine, u Moskvu je pozvan Rajko Žinzifov iz Soluna da studira i radi na stvaranju jezika nove nacije na teritoriji „Stare Srbije“, Makedonije, kad već pre toga nisu uspeli batinaši Kneza Miloša da se dočepaju Vuka koji im je noću bežao čamcem preko Save na putu ka Beču (slovenski Vijena). Vuk je postao Kopitarev sluga a obojica plaćenici Habzburške monarhije. Na udaru su se našli najznačajniji mislioci i pisci slavenoserbskog jezika, Lukijan Mušicki, Milovan Vidaković i Jovan Hadžić. Vuk ih je uklonio napadajući ih na primitivno-politički način (upravo način na koji se brani sadašnja politička mafija na vlasti), vređajući ih javno i nipodaštavajući njihova dela.
Ne samo Makedoniju i narod, već i Kosovo i Metohiju gubimo iz istog razloga. Srbi koji bi savladali Vukov jezik na školovanju van Pokrajine nisu se vraćali kući. Kod Albanaca se retko koji nije vratio. Jedan od najboljih koji je studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu sada je savetnik predsednika Albanske vlade.
Pozdravite Svetislava Basaru.