Zašto smo (sve više) stidljivi

Osećanje stida, iako tako ne izgleda na prvi pogled, je vrlo rasprostranjeno u našoj kulturi. Većina ljudi u pojedinim situacijama oseća stid, iako ga nekad vrlo uspešno maskira distanciranošću, hladnoćom, arogancijom, perfekcionizmom, uobraženošću, strogošću.

Pod pritiskom stalne kompeticije u kojoj su prioriteti biti uspešan, moćan, bogat, savršenog izgleda, osoba lako može da stvori doživljaj da nije dovoljno sposobna

Istraživanja u SAD pokazuju da je u poslednjih deset godina broj hroničnom stidljivih osoba sa oko 40% porastao na 50%. Razlozi su očigledni, način života, brze promene, informacione komunikacije. Mladi milenijumske generacije su brzi, praktični, kratko se fokusiraju. Jaz generacija je veći nego ikada jer roditelji ne mogu da zavire u njihove virtuelne svetove. Ovo onemogućava neadekvatnu podršku razvoju emotivnih i socijalnih veština. Komunikacija „licem u lice“ je sve ređa, mladi se ne snalaze u svakodnevnoj komunikaciji i to rezultira njihovom stidljivošću.

Šta je stid

Stid je neprijatno osećanje koje se javlja kao reakcija na situaciju u kojoj osoba ima doživljaj da je neadekvatna… Može se javiti zbog određenog postupka, misli, osećanja, izgleda, nekih osobina ili opšteg doživljaja sebe. Stid je osećanje zasnovano na negativnom vrednovanju sebe, onoga što jesmo, kakvi smo i šta i kako radimo. Doživljaj inferiornosti izaziva negativne emocionalne reakcije, koje su vrlo često nejasne i nedovoljno osvešćene. Ove samoprocene se doživljavaju kao činjenično stanje, koje se ne proverava u realnosti. Reakcije intenzivnog stida izazivaju automatsku potrebu da se izbegnu kontakti sa drugima.

Stid je često povezan sa osećanjem krivice, ali ih treba razlikovati. Stid je vezan za doživljaj lične pogrešnosti, a krivica je osećanje koje prati doživljaj da smo učinili nešto pogrešno, povredili nekog ili prekršili neke norme ili standarde ponašanja.

Osećanje koje je suprotno stidu je ponos. Osoba koja se ponosi sobom ima dobar i pouzdan doživljaj sebe. Dok stidljiva osoba želi da se sakrije, osoba koja je ponosna uzdiže bradu, glasno govori, puna je sebe ispoljavajući samodoživljaj: „Pogledajte me, ja sam dobar/a“.

Spoljašnje manifestacije stida su svima poznate. Crvenilo, osećaj topline, skretanje pogleda, pognuta glava, pokrivanje lica rukama, izbegavanje vizuelnog kontakta sa drugima, ukočenost, skrušeno držanje. Sledi impuls osobe da se sakrije i napora da se izbegne da ovo pokaže drugima (stid od stida). Nekada stidljiva osoba može agresivno da reaguje na drugu osobu za koju smatra da nije u pravu. Ako bi priznala da je ta osoba u pravu to bi joj značilo da ona zaista nije „dobra“ i da treba da se stidi.

Razvijanje doživljaja hroničnog stida

Iako osećanje stida ima svoju genetsku i sociološku komponentu, optimalno ponašanje roditelja prema deci može da smanji ili neutrališe uticaj drugih komponenti. Doživljaj osobe da nije dostojna ljubavi i poštovanja javlja se u interakciji sa značajnim drugim osobama iz okoline. U procesu vaspitanja deteta, porodica uči dete poželjnim obrascima ponašanja, mišljenja, govora, moralnim normama, stilovima komunikacije. Od deteta se traži da odgovori na porodična očekivanja. Preduslov prevazilaženja dečije stidljivosti je proces socijalnog učenja koji se odvija s Ijubavlju, poštovanjem i prihvatanjem celokupne ličnosti deteta. Roditelji bi trebalo da izbegavaju kritikovanje ličnosti deteta i postiđivanje kao vaspitno sredstvo. Ako roditelji ponavljaju detetu da je glupo, nespretno, kukavica, ono će imati doživljaj da to zaista i jeste i braniće se povlačenjem iz socijalne komunikacije. Takođe, generalizacije „uvek si nespretan, nikad ne uspeš….“ šalju poruku detetu da je bezvredno. Neadekvatni odnosi prema deci i neobraćanje pažnje na osećanja deteta mogu da izazovu patološko osećanje stida ili krivice.           

U optimalnim sredinskim uslovima stid se usvaja automatski i prirodno. Izraz lica, osmeh, pogledi roditelja, način govora, intenzitet glasa, pokreti, zagrljaji ili njihovo odsustvo su pokazatelji detetu o odnosu roditelja prema njemu. Ako dete nema doživljaj da je voljeno i prihvaćeno u njemu se razvija bazična nesigurnost i sklonost preteranom doživljaju stida.

Kada roditelj Ijutito ili uvredljivo reaguje na, za dete, beznačajan povod, ono je zbunjeno i prirodno pretpostavlja da sa njim nešto nije u redu. Problem je što dete ne može da shvati šta to nije u redu. Ovo nesnalaženje je prva komponenta razvoja nesigurnosti i hroničnog stida.

Činioci koji pogoduju razvoju doživljaja neadekvatnog stida kod deteta su: uslovljavanje ljubavi, „Ne volim te, vidi šta si uradio…“, izostanak ili nedovoljna podrška od strane roditelja, osećanje zbunjenosti i nesigurnosti, doživljaj napuštanja ili realno napuštanje od strane roditelja. Većina dece od četiri, pet godina smatra da su oni krivi za razvod svojih roditelja.

Preduslov prevazilaženja dečije stidljivosti je proces socijalnog učenja koji se odvija s Ijubavlju, poštovanjem i prihvatanjem celokupne ličnosti deteta.

U takvom okruženju dete usvaja poruku: „Nisi dovoljno dobar/ra“. Ne znaš to da uradiš, nespretan si, je l’ te nije sramota… Uspesi se podrazumevaju, a greške ne tolerišu.

Postoje dva znatno različita modela indukcije stida u porodičnim sistemima. U jednom sistemu stid se izaziva snažno i otvoreno. Ovo se pojavljuje u strogim, autoritarnim porodicama u kojima se malo pažnje poklanja emocionalnim potrebama članova.        

U drugom tipu porodičnog sistema stid se često izaziva suptilno i indirektno. Postiđivanje je često ugrađeno u postupke motivisane brigom, „za tvoje dobro“. Dete dobija ambivalentnu, dobro zamaskiranu poruku: verbalna poruka je često nešto pozitivno ili objektivno, a poruka u pozadini indukuje stid. „Znam da ti to možeš bolje“ može da bude ohrabrenje ali i da izražava roditeljevo razočarenje detetom.        

Stid u odraslom dobu

Neke studije pokazuju da će oko 75% stidljive dece biti stidljivi odrasli. Treba imati u vidu da postoje situacije u kojima se zbog različitih akcidentalnih situacija kod odraslih razvija stidljivost.

Stid u detinjstvu u procesu socijalizacije ima pozitivnu ulogu, jer neprijatnost koju izaziva motiviše dete da izbegava ponašanja zbog kojih je bilo postiđeno. U optimalnom porodičnom okruženju stid se smanjuje i dete uči razliku doživljaja cenjenja od strane drugih i samocenjenja. Ako nas neko ne prihvati, to automatski ne znači da smo loši i bezvredni.

Odrasla osoba nosi u sebi introjektovane roditelje u vidu mentalnih reprezenata. To znači da dete svoj doživljaj odnosa sa roditeljima i njihovih očekivanja unosi u sebe, u svoju nesvesnu psihičku strukturu. Onako kako su se roditelji ponašali prema detetu tako će se i osoba odnositi prema sebi. Ako su roditelji bili strogi i zahtevni i osoba će biti takva prema sebi. Potrebno je napomenuti da je psihički reprezent roditelja rezultat doživljaja deteta i kao takav ne mora uvek da odgovara realnom odnosu roditelja prema detetu.

Često odrasle osobe negiraju stid ili krivicu iako pate zbog omalovažavanja sebe izazvanog neuspehom da dostignu svoje standarde. Celokupnu ličnost obezvređuju zbog manjih prekršaja i gube samopoštovanje u potpunosti zbog nekada beznačajnog propusta ili greške.

A.            Autentično i idealno JA

Prema shvatanju S. Frojda u ličnosti se procesom socijalizacije razvija instanca ličnosti koju je nazvao Super-Ego. Ova komponenta ličnosti je nosilac moralnih normi (savest) i ego ideala. Ego ideali su savršena slika o sebi kojoj osoba teži. Ona je rezultat roditeljskih zahteva i očekivanja sredine u kojoj se dete razvijalo. Stid obično u sebi krije ideju da bi neko, često nedovoljno definisano, idealno JA bilo vredno poštovanja, za razliku od našeg JA koje je bezvredno, jer je tako često bilo kritikovano od roditelja.

Idealno ja se odnosi na sliku ili predstavu onoga što bi neko želeo da bude, ili oseća da mora da bude kako bi bio prihvaćen. Idealna slika je češće u velikoj meri itrojektovana ili ego-sintona i postaje integralni deo ličnosti. „Jednostavno sam takva.“

Stidljivi ljudi porede sebe sa svojim idealnim ja i više se identifikuju sa tim idealnim nego sa autentičnim JA. Što je veći nesklad sa idealnim Ja to je intenzitet stida veći. Neophodno je da osoba prihvati samu sebe takvu kakva je, da bi se kasnije menjala u pravcu svojih ego ideala.

B.            Skrivanje i neprijatnost

Stidljive osobe osećaji izrazitu neprijatnost od izlaganja pogledima drugih. „Zemljo, otvori se“. Biti viđen, znači biti izložen, a stidljive osobe projektuju sopstveni doživljaj neadekvatnosti na druge i zamišljaju da ih drugi gledaju njihovim očima, odnosno kao bezvredne. Tako nastaju „stidljivi Narcisi“ koji imaju doživljaj da su uvek u centru pažnje i da ih svi gledaju i procenjuju.

Stidljive osobe izbegavaju socijalnu komunikaciju jer imaju doživljaj da će u očima drugih videti ono što sami misle o sebi, a to je da nisu dovoljno dobri. Ta projektovana očekivanja ih udaljavaju od realnosti, tako da nisu u stanju sa prime autentične reakcije ljudi na njih. Zatvoreni su za sve pozitivno, pohvale i komplimente koje im drugu upute, jer nisu u skladu sa njihovim projekcijama.

Skrivanje izoluje osobu i stvara zatvoren krug. Bez interakcije sa drugima, osoba nema načina da se suprotstavi doživljaju stida. Što neko više želi kontakt, jače je osećanje stida. „Jako mi je stalo da me prihvatiš, ali ja nisam dovoljno dobar i zato se stidim i povlačim.“ I tako u krug.

Stidljive osobe izbegavaju socijalnu komunikaciju jer imaju doživljaj da će u očima drugih videti ono što sami misle o sebi, a to je da nisu dovoljno dobri. Ta projektovana očekivanja ih udaljavaju od realnosti, tako da nisu u stanju sa prime autentične reakcije ljudi na njih

Kako se izboriti sa stidljivošću

„Mudrac se stidi svojih grešaka, ali se ne stidi da ih ispravi.“

Konfučije

Održavanje unutrašnje stabilnosti kod stidljivih osoba je moguće kroz mentalni razvoj pozitivnog roditeljskog stava prema sebi. Budite sebi dobar „roditelj“. Poštujte svoje potrebe i osećanja, razvijajte pozitivan topao stav prema sebi, pokazujte poverenje i saosećanje za sebe. Naučite da volite sebe, dopustite sebi zadovoljstva u životu. Dopustite sebi da pogrešite. Naučite da se smejete svojim greškama. Okrenite se oko sebe, možda je u društvu neko ko je stidljiviji od vas. Recite ljudima da ste stidljivi. Suočavajte se postupno u bezbednim uslovima sa situacijama koje izazivaju neprijatnost u vama. Naučite da primate pohvale i komplimente.

Naučite da osvestite prve znakova stida, telesne reakcije ili negativne misli o sebi, a zatim pokušajte to da zaustavite. Zauzmite distancu. Duboko dišite ili se usredsredite na neku pozitivnu sliku ili nešto u vašem okruženju. Svrha pauze je da vam omogući da mentalizujete, odnosno da osvestite proces u vama umesto da automatski nastavite sa dobro uvežbanim načinom izazivanja intenzivnog stida. Ako se brzo fokusirate na svoje misli možete zaustaviti automatski negativan govor u sebi i otvoriti se za mogućnost da autentično osetite nešto pozitivno u vama. Jednostavno skrenite svoju pažnju da bi dobili vreme da neutrališete energiju neprijatnog osećanja stida i iskoristite je za promišljanje o optimalnom načinu reagovanja u situaciji u kojoj ste se našli.

Istrajno vežbajući ove nove veštine otkrićete da se osećate dobro i vremenom će one postati deo vašeg svakodnevnog ponašanja. To nije ni lako niti će biti brzo, ali je vredno truda. 

Poštujte svoje potrebe i osećanja, razvijajte pozitivan topao stav prema sebi, pokazujte poverenje i saosećanje za sebe. Naučite da volite sebe, dopustite sebi zadovoljstva u životu. Dopustite sebi da pogrešite. Naučite da se smejete svojim greškama.

Ako hronična stidljivost utiče na vaš kvalitet života, čineći vas nedovoljno produktivnim, usamljenim i nesrećnim razmislite o konsultacijama sa stručnjakom. Problemi preterane stidljivosti se uspešno rešavaju psihoterapijskim radom.

Marina Nadejin Simić

psihološkinja, savetnica O.L.I. metoda

pod supervizijom

[email protected]

06168227055