Foto: Z. S. M.
Ovih dana se u različitim medijima pojavila vest o svetloj budućnsti koja čeka moj grad, a samim tim i celu zemlju, zahvaljujući nastavku automobilske proizvodnje u pogonima nekadašnjeg giganta jugoslovenske automobilske industije Crvene Zastave.
Ono što je posebno istaknuto u ovoj vesti je da se ne radi o ma kakvoj proizvodnji, već o najsavremenijim, sofisticiranim tehničko-tehnološkim procesima koji će kao finalni proizvod dati višenamenski gradski automobil i to na struju.
Kada smo već kod struje, ne mogu da ne pomenem i da se ne osvrnem na velikog, a čini se nepravedno zaboravljenog Tošu Seleskovića, inženjera, profesora, utemeljivača mašinske terminologije u Srbiji, inovatora i konstruktora, borca za neki pravedniji i humaniji svet, a najpre najzaslužnijeg za to što je pre 140 godina u pogonima Vojno-tehničkog zavoda zasijala prva električna sijalica: prva, ne samo u Kragujevcu, već na čitavom Balkanu. Njena svetlost će obasjati i trasirati put industrijalizacije, modernizacije, i sveobuhvatnog razvoja mog grada.
Bio bi to opet izvesni industrijski podvig namenjen sudbini Kragujevca koji se nadovezuje na određenu evolucionu nit koja postoji kroz decenije, sad već i vekove, industrijske tradicije.
Međutim, gotovo istovremeno ali stidljivo, gotovo na margini i u senci tragičnih događaja kojima svedočimo, pojavila se i vest da će nakon 11 godina poslovanja u Srbiji, Kragujevac napustiti Fijatov kooperant Adient Siting koji se bavio ugradnjnom automobilskih sedišta.
Zarad nekog ,,višeg cilja” jedan broj ljudi ponovo ostaje u neizvesnosti i egzistencionoj krizi nakon gubitka posla. Namera je da se u budućnosti sedišta prave i ugrađuju u samoj fabrici, što samo po sebi i ne predstavlja novost, budući da je nekadašnja Zastava sa svojim kooperantima sve sama radila, pa o tome i danas svedoče sedišta slavne Fiće na kojima sede odbornici Grada u sali kragujevačke gradske skupštine.
Međutim, ono što pokreće moje promišljanje vezano je za sudbine radnika, običnih ljudi, koji su zapravo žila kucavica ovog grada. Takvo promišljanje me neminovno vraća na moje radno mesto, odnosno u Istorijski arhiv Šumadije i našu svakodnevicu.
Poslednjih decenija, promenom društveno-političkih okolnosti, razaranjem nekadašnjeg privrednog sistema stare Jugoslavije, nakon sankcija, ratova i brojnih društvenih kriza, svedočili smo, a biće da i dalje svedočimo, društvenoj tranziciji, nebrojenim privatizacijma, restrukturizacijama i nestajanju svih onih činilaca koji su održavali jugoslovensko društvo u 20. veku.
Pretpostavimo da je većina mojih sugrađana i sugradjanki, bivših radnika i radnica kragujevačke privrede, direktno ili indirektno prošlo kroz te procese, te da su relevante činjenice o nestajanju kragujevačkih industrijskih giganata, u manjoj ili većoj meri, svima poznate. Menjane su imovinsko-pravne strukture, rušeni stari pogoni i pravljene nove hale, menjani vlasnici i suvlasnici, konzorcijumi, stručni timovi i, na kraju, stečajni upravnici.
Međutim, ono što je nepoznato, manje poznato, ili je, nažalost, poznato samo onima koji su u postupku rešavanja penzionih prava kod PIO fonda naišli na probleme, jeste da se na kraju tog krivudavog i mukotrpnog puta nestajanja jedne industrije nalazi jedna ustanova kulture – Istorijski arhiv Šumadije.
Možda će se deo javnosti logično zapitati zašto i kako, otkuda to, čemu to; deo javnosti će tražiti logična objašnjenja u vezi sa delatnošću ustanove i sve bi to trebalo da bude nekako razumljivo.
Arhiv je kao ustanova kulture, u svom izvornom smislu i značaju, čuvar i zaštitnik pisanih tragova naše prošlosti. I sam sam, kao istoričar i arhivista, tražio logiku u naučnom pristupu, smislenosti i svrsishodnosti preuzimanja ovakve dokumentacije, nepopularno govoreći propalih kragujevačkih preduzeća.
Kao struka smo dužni da sačuvamo tragove jednog vremena i svih društvenih pojava i procesa koji su pratili to vreme, ali smo u obavezi da promislimo da li se, na bilo koji način, takvim delovanjem može ili sme ugroziti suština postojanja i rada jedne ustanove kulture.
Nažalost, Istorijski arhiv Šumadije predugo je bio opterećen i sputan zastarelim i neprilagođenim zakonima i podzakonskim aktima, guran i uguran u brojne kontradiktorne i, vrlo često, zakasnele zakonske i podzakonske norme, podvezan stečajnim pravilnicima, gurnut u upravne postupke i javnu administraciju, te, za kraj, i elektronsku upravu, koja je u suprotnosti sa funkcionisanjem Arhivske mreže Srbije, čija je krovna ustanova Državni arhiv Srbije kao ustanova kulture od nacionalnog značaja.
Arhiv postaje mesto poslednjeg uskladištenja svakog dokumenta koji je zatečen u privrednim preduzećima prilikom njihovog gašenja, restruktuiranja ili okončanja stečajnog postupka. Ujedno, arhiv je postao i poslednja nada i slamka spasa za hiljade bivših ,,samoupravljača”, radnika i radnica koji su na svojoj koži osetili nemoć pred sistemom koji ih ne prepoznaje: u situacijama kada se na listingu radnog staža u Penzionom fondu ne nalaze doprinosi za određene godine, obično one koje su u sećanjima radnika ostale kao najbezbrižnije, davne osamdesete; u situacijama kada nema dokaza o prijavama i odjavama osiguranja od strane poslodavca kod Penzionog fonda; u situacjama kada nema dokaza o beneficiranom radnom stažu i mnogim drugim nenadanim situacijama o kojima radni čovek nije mogao ni da sanja polazeći od kuće sa prvim zracima sunca na svoje radno mesto.
I tu se neminovno javlja pitanje odgovornosti: kako se dogodilo da evidencije o doprinosima i o ostvarenim prihodima koji su redovno dostavljani Penzonom fondu ne postoje u bazama podataka samog Fonda, premda se zna da su uredno i združeno dostavljani od strane poslovdavca.
Najčeši odgovor koji bivši radnik čuje je da mora da se obrati Istorijskom arhivu, te da je arhiv instanca za rešavanje takvih problema. Međutim, arhiv nije rešenje samo za radnika, već nebrojeno puta i za sam PIO fond. Ipak, čuveno pitanje odgovornosti u praksi se najdirektnije preliva na arhive, u ovom slučaju na kragujevački arhiv.
Bivši radnik, sada korisnik arhiva, nakon što obije pragove više institucija, neretko se ogorčen, ljut i besan uputi ka Arhivu koji za njega predstavlja ,,sve ili ništa”. Tako su zaposleni arhiva svakog dana suočeni sa ljutnjom, očajem, beznadežnošću, ponekada i krajnjim nepoverenjem od strane svojih korisnika koje je nužda naterala da budu tu gde jesu.
Kako nema mog radnog staža, gde je nestala beneficija – bez nje od penzije neću moći da živim, kako ste njemu pronašli deset godina a meni ne možete dve, da li ste sigurno sve pogledali – samo su neka od teških i mučnih pitanja koja se godinama upućuju mojim kolegama i meni.
Ipak, uz razumevanje i dosta empatije sa obe strane, najčešće se raziđemo u prijatnom tonu – svesni da Istorijski arhiv Šumadije, nažalost, ne može uvek ispuniti svoju spasilačku misiju. Tako sreća nakon što znate da ste nekome pomogli i uvećali penziju za nekoliko hiljada dinara uvek stoji nasuprot osećaju gorčine i nemoći kada iz kancelarije izađe lice kome niste mogli pomoći i čija će egzistencija time istinski biti ugrožena.
Kada smo već kod problema dokumentacije propalih preduzeća i bivših jugoslovenskih giganta, za široku javnost je vrlo ilustrativan slučaj Zastavine dokumentacije. Istorijski arhiv Šumadije se najpre suočavao sa ,,gorućim” problemima preuzimanja, jer su stečajni postupci ,,morali” da se okončaju u ekstremno kratkim rokovima.
Tako je Zastavina dokumentacija u jednom trenutku najhitnije morala biti predata kragujevačkom arhivu koji, usled nedostatka prostora, apeluje kod gradskih vlasti, te ovu dokumentaciju smešta u objekat Tržnice nedaleko od Osnovne škole ,,Treći kragujevački bataljon”. Zbog potreba grada i drugih planova u vezi sa objektom Tržnice, dokumentacije je usled zime morala hitno biti iseljena te tada odlazi u zgradu (možda simbolično) takođe bivšeg preduzeća ,,Ratko Mitrović”.
U neuslovnim uslovima, dokumentacija je ovde provela par godina, da bi, usled trenutno aktuelne priče u vezi sa rešavanjem prostornih kapaciteta FILUM-a u Kragujevcu, ponovo u sred zime, bila prebačena u zgradu Suda.
Iako bi od mene, kao istoričara, bilo vrlo neprofesionalno da kažem da se istorija ponavlja, ne mogu a da ne konstatujem da se arhivska građa ponovo vratila u podrum Suda, iz koje je decenijama ranije izašla zbog neuslovnosti objekta i neadekvatnih uslova za rad.
Istorijski arhiv Šumadije osnovan je pre više od sedam decenija sa problemom prostora, koji ga prati gotovo od osnivanja a koji decenijama nije rešen. Sva rešenja bila su trenutna, izazvana ,,gorućim” problemima u datom trenutku, te su, u izvesnoj meri, zaposlenima u Arhivu donosila samo nove i veće probleme.
Možda je najtužnije i najstrašnije to što se ni u jednom alternativnom prostoru kao ,,rešenju” nisu poštovali zakonom propisani uslovi u vezi sa čuvanjem i smeštajem arhivske građe. Adekvatna temperatura i vlažnost vazduha su, primera radi, ostaje u domenu naučne fantastike, obzirom da u većini objekata nije bilo grejanja, struje, ni vode.
O tome kako zaposleni manuelno pretražuju traženu dokumentaciju (npr. radni staž bivšeg Zastavinog radnika) u ovakvim uslovima nema potrebe ni pisati.
Od svog osnivanja, Arhiv je promenio nekoliko lokacija: Amdžin konak, potom kuću Alekse Obradovića (poznatu kao Regentova kuća, u kojoj je prestolonaslednik Aleksandar boravio za vreme Prvog svetskog rata), zatim zgradu lokalnog preduzeća za puteve u ulici Jovana Ristića, da bi se našao u zgradi Opštine i Suda, do konačnog objekta Vojnog zatvora, odnosno bivše Svetlosti.
Iako najveći paradoks za jednog arhivistu predstavlja povratak dokumentacije u objekat iz kojeg je nekoliko decenija ranije iseljenja zbog neuslovnosti (podrum Suda), najave u vezi sa izgradnjom novog, doduše montažnog, depoa u dvorištu same zgrade Arhiva, najavljenog još prošle godine, budi optimizam kod zaposlenih.
U nadi da će i Istorijski arhiv obasjati svetlost i biti fiat lux, čekamo trenutak kada će zaposleni jedne ustanove kulture dobiti svoju namensku zgradu. Verujemo da su je, nakon više od sedam decenija postojanja i rada u najrazličitijim uslovima, valjda i zaslužili.
Autor je istoričar, viši arhivista, stalno zaposlen u Istorijskom arhivu Šumadije Kragujevac
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
