Adamovo rebro

Ova „prava mera“ je kompromis koji uistinu ništa ne razrešava. Naime, kada bi žena tu svoju predmatičarsku deklaraciju pojmila kao manji, efemeran politički čin u rovovskom ratu polova, kao skroman, ali u datim okolnostima realan cilj – za čijim će ostvarenjem odmah uslediti novi cilj i tako sve do konačnog ženinog oslobođenja – tada bi „uzdodavanje“ prezimena imalo smisla. Nažalost, obično nije tako. Žena najčešće to čini naprosto kako bi narkotizirala – i to doživotno – i ono malo feminističke savesti što je ima.

Pre svega, ne može biti istina da se „stegonoša slobode“ pribojava da će uzimanjem suprugovog prezimena (uz odricanje svog) istog trenutka, simbolično i faktički, preći u drugi klan, te da će je svekrva uvažavati više nego sopstvenog oca. Za ženu u savremenom, urbanom kontekstu ovo je neupitna budalaština. Žena će reći da uzima suprugovo prezime, ili ga dodaje svom, jedino iz osećanja zajedništva. I to je uistinu razumljiva, čak plemenita pobuda.

Međutim, ako i zanemarimo njen eventualno malograđanski izvor – zajedništvo se tu poima u odnosu na društvo, tj. ostale zajednice vezane prezimenom, dakle, isključivo izvana; osim toga, zajedništvo ili postoji ili ne, jedinstveno prezime ga neće stvoriti – ne možemo zanemariti činjenicu da je jednom muškarcu izvan svakog poimanja, upravo sumanuto, da se iz bilo kog razloga odrekne sopstvenog prezimena, formalnog kontinuiteta s precima (čak i da „bezazleno“ svome prezimenu „uzdoda“ suprugino), dok je za ženu, kako izgleda, to sasvim prirodno.

Da li je žena ovde požrtvovanija ili naprosto svesnija toga da postoje i značajnije stvari od (sopstvenog) prezimena? Žena je u ovom slučaju, bez ikakve sumnje, i požrtvovanija i svesnija. Međutim, ne tako retko, i prepredenija. Ona prihvata načelo „pametniji popušta“, ali ga pri tome interpretira na sasvim sumnjiv način. Naime, ženi je počesto ambicija da uspostavi svojevrsni matrijarhat iz senke. Radi se, dakako, o najprimitivnijoj mogućoj verziji feminizma – goloj borbi za prevlast u porodici, odnosno „nošenje brkova“, i nimalo se ne razlikuje od najokorelijeg maskulinizma. Žena na to, bez sumnje, ima pravo. Međutim, Hegelov rob u poželjnoj dijalektici ne postaje gospodar, kao što ni sam gospodar ne ostaje to što jeste. Autentičnom emancipacijom žene emancipovao bi se i muškarac.

Zajedničko dobro, a to je svrha osnivanja (bračne) zajednice, sastoji se iz dobra svih njenih članova, odnosno afirmacije njihovih individualnih vrednosti. Za vlastoljublje ovde ne bi trebalo da bude mesta. Svejedno, ono dolazi do izražaja upravo kod najosetljivijeg predmeta – vaspitavanja dece. Nažalost, u okolnostima svojevrsnog obračuna mozgova za mozgić uvek neko popusti ili se „plen“ jednostavno-idiotski podeli – prvo dete je „njegovo“, drugo je „njeno“.

Koliko sve ovo svedoči o stadijumu na kome batrga emancipacija savremene žene (te Slobodanke Jovanović Jovanović), toliko naravno govori i o jednakom ili, čak, otužnijem batrganju muškaraca u pogledu korektnosti i odnosa međupolne/međurodne – a to upravo znači međuljudske – ravnopravnosti. Naime, iole osvešćeniji muškarac danas i dalje insistira da je „jednakiji“ od svoje žene, ali to više ne nastoji racionalizovati i dokazati (otprilike tu negde je zastao i psihološki razvitak autora ovih redova). Više se ne poziva na svete spise i više vrednosti, niti se zaluđuje da su zahtevi koje postavlja, recimo, da ne pegla i briska prašinu ili, ključno, da deca ponesu njegovo prezime – samoočevidni ili da uopšte imaju posebnog smisla, tj. više smisla od eventualnih kontrazahteva žene.

Naprosto, to je naša (gola) volja, i jedino nam preostaje da lepo i ljubazno zamolimo naše žene da nam je uvaže. Dok i to ne prestanu činiti.

Autor je sociolog iz Bečeja