Beogradu treba restart, doktore Šapiću 1Foto: Luca Marziale / Danas

Pokušavam da kratkim rukavom od majice obrišem znoj sa čela koji sve više nervira jer se sada uveliko sliva u oči. Gužva je, pa pokušaj da rukom dosegnem papirne maramice u džepu nije opcija. Rukav je već uveliko natopljen znojem, pa to samo pogoršava stvar i izaziva svrab i „pečenje“ očiju.

Prošlog petka sam pomislio da je autobus na liniji 35 dobio naziv po broju minuta koliko se čeka. Od vozača privatne kompanije kojoj je grad dodelio ovu liniju saznajem da ih zbog sezone odmora, a nedostatka radne snage, firma tera da rade smene od po devet i i po sati.

Polasci se često propuštaju ne zbog nedostatka vozila, već vozača. Nije im traženo da štede gorivo, klima-uređaji jednostavno ne rade u svim vozilima. Miško sa peškirom oko vrata odgovara nezadovoljnim putnicima da se i on „kuva“ isto koliko i oni.

Silazim kod Ulice Vuka Vrčevića da presedam na linije 32 ili 25, što je tek polovina mog putovanja ka poslu. Trebalo mi je 45 minuta da pređem tri od ukupno šest kilometara. Beogradska autobuska stajališta nemaju hladovinu otkako su ukinute žute „pečurke“ koje su pravile bogovsku senku – da ti čekanje lakše padne.

Sad su moderna stajališta od nekog, pretpostavljam pleksiglasa, koji dodatno reflektuje toplotu čak i kad uspeš da se uguraš u skromni hlad. Brzo stiže autobus na liniji 32. Klima ne radi, prozori samo u malom gornjem delu mogu da se otvore na kip, neki bi rekli na kant.

Posle ukupno 60 minuta stižem na šest kilometara udaljen posao. Utrčavam na kolegijum potpuno znojav, drugi urednici me zafrkavaju da nisam to došao pravo sa bazena. Ubrzo vidim da je novi gradonačelnik pažljivo izabrao saradnike, a među najbližima će mu biti Miroslav Čučković, čovek kome je prvi posao u životu bio članstvo u Upravnom odboru javnog preduzeća.

Više me ne čudi što se o mogućoj meri smanjenja gužvi u saobraćaju spominju zabrana vožnje po jedne osobe u automobilu ili uvođenje par-nepar sistema. Ne zna se koja je ideja genijalnija. Dovođenje sistema prevoza u minimum ljudskih standarda niko iz vladajuće koalicije i ne spominje.

Da ima mogućnost, većina Beograđana nikada ne bi ni kročila nogom u ovakav gradski prevoz. A ovo je, dr Šapiću, samo jedan od mnogobrojnih problema grada koji je nekada funkcionisao, možda ne savršeno, ali funkcionisao, u vreme dok ste bili na strani onih koji su gradili mostove i škole umesto jarbola i žičara. Beogradu je potreban ozbiljan restart, doktore Šapiću, nadam se da ćete to i sami uvideti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.