Čekajući lopatu 1

… na prostoru zelene livade (i posred TV ekrana), svlači pantalone, čučne, i pred očima svih nas (tada nesviklih čudima) gledalaca – istuskuje dugački izmet, da ne bih jezikom današnjice drugačije zapisao ovaj događaj.

Pamtim mučni osećaj nelagodnosti pred ovom scenom, i sutrašnje komentare u društvu – a dan docnije, tada uticajna „Politika“ iz pera svog TV kritičara donela je jedan osuđujući tekst; ne sećam se, možda je i tražena smena tadašnjeg urednika filmskog programa.

Scena koja se, četiri decenije potom, odigrala pred ULUS-om, ma koliko se nekima činila sličnom, ni u čemu se ne može porediti sa pređašnjom.

U četiri decenije koje su, bar ovim prostorom, minule kao nepogode, kao orkanski vetrovi noseći sve što se može iz korena počupati i razneti – izgubili smo mnogo, a dobili smo samo sviknutost na svemoguće i nemoguće.

Već danas (hitrije no u pređašnjem slučaju „Politika“ – tada je, zbog tehničkih mogućnosti, reakcija bila sporija) Kulturno prosvetna zajednica je osudila „pokušaj da se isprazni vulgarni i u osnovi nestvaralački performans legitimizuje kao našem duhovnom prostoru primereni vid nove umetničke prakse“.

Javnosti je na izbor da se sa ovom zvaničnom osudom složi ili ne složi, a ovaj čin će je (kao i u sličnim prilikama) podeliti – ako javnost u mračnoj svakodnevici već nije oguglala na ovakve pojave, gotovo svikla.

Jedno je sigurno – ovo nije nikako nova umetnička praksa. Ako se zagledamo u godine unazad, pa i decenije, ako odgrnemo ne zaborav i prašinu već ono najgore što nas, poput oporog pustinjskog peska svakodnevno zatrpava, jasno ćemo videti kako se u umetničkoj praksi sve izopačilo: književni bardovi su se povukli i zamukli pred novoproklamovanim književnim veličinama, slikari zamotali svoja platna a vajari odložili dleta; neki vodeći glumci se prodali režimu (ne samo ovom, aktuelnom, već i minulim) zarad prilike da porodično (scenarista – reditelj – glumac) poluče deo poreskog kajmaka i proćerdaju ga na svoja „umetnička pregnuća“; za mikrofonima pevaju tajkunske i mafijaške ljube ili drugari – konzumenti.

Mnogi se neće složiti sa činjenicom da je prokaženi Arian Aslani prvi učinio takvo delo, posravši se pred Umetničkim paviljonom. Mnogi su se, davno pre njega, gadnije i više (njemu se bar pri ruci našao papirni ubrus i voda u plastičnoj boci) posrali u samim paviljonima, u književnim udruženjima, u filmskim udruženjima, udruženjima glumaca, pozorištu, televiziji, muzejima, magazinima i dnevnim listovima – gde god se moglo čučnuti i posrati – posrali su se: u svakom segmentu našeg ljudskog življenja, čak i u najvišim nacionalnim i državnim institucijama.

Čin koji je Arian Aslani izabrao kao umetnik nije ništa manje za osudu ili hvalu od činova onih koji „činodejstvuju“ u svojim „umetničkim“ delima, u svojim zapisima, potezima kista ili dleta, a što je u današnjem dobu, po važećim standardima, vrednovano kao umetnost. Ili, još, u spasavanju posrnule nacije.

U jednom ranijem predavanju na Kolarčevom narodnom univerzitetu, vrsni poznavalac ne samo lingvistike već i naših prilika dr Nedeljko Bogdanović je zapitao: Zašto je „Velo misto“ ozbiljna serija, a „Vruć vetar“ humoristička? Odgovor na ovo pitanje je i suštinski odgovor o našim prilikama.

U zdravim društvima umetnici su prvi glas pobune. Ili su, pod diktaturom, neumorni žišci u vlastodržačkim foteljama.

Učinio je to Aslani – digao glas i objavio, uzvikujući: „Učinjeno je!“ I ma koliko hteo, bar u mom gledištu nije poneo oreol junaka.

Junak je onaj, što će posle svega, doći sa lopatom (ne poput onog sveštenog lica, o kome su novine izveštavale pre više godina, mada ni ti metodi lečenja – lopatom – nisu nemogući u svrhu našeg opšteg ozdravljenja), da počisti smrad onih što to, verujući u najbolju nameru, učiniše pre Aslanija; na kraju, pa i to pred Paviljonom.

Ali njega nema na vidiku.

No, treba se nadati. Da će doći vreme u kome možemo mirno pružiti korak napred, pogleda dignutog ka zvezdama, bez straha da ćemo ugaziti u ono.

Autor je član Udruženja književnika Srbije