Četiri posvađane opozicije 1Foto: Miroslav Dragojević

Ne ide postojeća Srbija i njeni građani u pakao.

Jer, mi smo sam(i) pakao: juče, danas, možda i poduže sutra.

Iz nas se izlazi i u nas ulazi, ovo drugo sve manje.

Evo, biće uskoro krnjih izbora, i to kako-tako punovažnih, od svetskih sila najverovatnije priznatih.

Osim ako građani listom odluče – u inat ili zbog nedovoljne političke ponude – da toga dana ne izađu na birališta.

A opozicioni bojkot po svemu sudeći neće biti ni približno većinski.

Na političkoj sceni imamo čak četiri maltene posvađane opozicije: a) bojkotašku, b) onu koja će učestvovati na izborima i ući u Skupštinu, c) onu koja će sudelovati a neće dosegnuti cenzus – i d) onu lažnu, zasigurno ubuduće parlamentarnu.

Posle izbora, sva je prilika, zaključićemo pravno obavezujući sporazum s Prištinom, odnosno s Kosovom.

Građanima će se, tobože, „objasniti“ da će za koju godinu Srbija i Kosovo biti „jedno“, odnosno (ponovo) zajedno – u Evropskoj uniji.

Ako ona – sebe – do tada uopšte održi.

No, međunarodna podrška Vučiću će, cenim, dobrano splasnuti.

No, on se ni tada neće sam povući jer bi to značilo urušavanje čitave naprednjačke piramidalne strukture vlasti.

A socijalisti bi, kao i obično, našli nove partnere. S druge strane, o(p)stanak Vučića bi mogao dovesti do pojačavanja unutrašnje represije. Rečju, situacija u Srbiji će se u svakom slučaju dodatno i socijalno pogoršati.

Biće „novih“, tj. slobodnih radnih mesta na kojima neće biti posla.

Jer će se sve masovnije odlaziti u inostranstvo. Industrija će nam bukvalno procvetati – skoro sve preostale domaće fabrike će zarasti u korov.

A one koje još ovde budu radile, biće apsolutno inostrane.

Onda ćemo se, kao, okrenuti poljoprivredi. Ali neće nas biti dovoljno za rad na poljima. Jer su mladi najvećma za stalno otišli u gradove.

Ukratko, dok ne padnemo još niže, neće biti političkog preokreta i ekonomskog napretka, i za zajednicu i za one njene najbrojnije, sada presiromašne pripadnike.

Jer, danas nemamo opoziciju koja je kadra i snažna da legalno i legitimno preuzme vlast.

Narod je podeljen, neprosvećen, umoran, nespreman i nevoljan za opštu neposlušnost autokratskom režimu, još manje za bilo kakav vid revolucije.

Dakako, ostaje kao solucija masovniji građanski javni protesti protiv svekolikog stanja u zemlji.

A, opet, društvu u celini nedostaje demokratski potencijal.

Ne posedujemo – za sada – onaj nivo kulture i svesti da uskoro može i mora da nam bude osetno bolje.

A pred nama su – pored ostalog – i dva dugoročna zadatka: „pronaći“ izglednu personalnu alternativu aktuelnom predsedniku Republike i – totalna ustavna rekonstrukcija Države.

Na kraju krajeva, u Srbiji je svakad za stupanje na istinski put nekog iole opšteg blagostanja bilo nužno ispunjenje bar tri kumulativna uslova: 1) povoljna svetska, odnosno evropska situacija, konstelacija snaga, 2) moćna spoljna, inostrana nefasadna zainteresovanost za ovdašnje ljude i prostor – osetan uticaj i konkretne mere: bilo sankcije, ucene, dugotrajno lobiranje i pritisak, bilo (i) jake i učestale finansijske injekcije i druga pomoć nekopromitovanim a odlučnim, u međuvremenu naraslim i jedinstvenim znalačkim političkim faktorima i nevladinim organizacijama i – 3) zamašna politička izdaja – puč, raskol u natrulim vladajućim krugovima, bilo civilnim, bilo/i vojnim.

Zebem da su drugačija predviđanja i nadanja samo puste želje: zavaravanje, zabluda, naivnost.

Autor je profesor Pravnog fakulteta