Čiji scenario? Naš scenario!

Naravno da su to primamljive i vrlo ljudske želje, da tuđe pobede učitamo i u ovu našu borbu protiv naprednjačke aždahe, ali one zaista suštinski nemaju veze jedna sa drugom. Dabome, nadahnjujuće je što je otišao njihov dugogodišnji ortak i saveznik u političkom trovanju Viktor Orban, kao što je nekoliko godina ranije sa vlasti sišao i pobednik svih ratova i tranzicija Milo Đukanović.

Ali ostaje gorko i čemerno pitanje šta se promenilo npr. u Crnoj Gori, da izuzmemo Mađarsku koja je još sveža? Jedna buržoaska frakcija sastavljena od hipstera, liberala, pravoslavnih krstaša i četnika smenila je drugu frakciju višedecenijskog kartela koji je žario i palio.

Ipak bih zadržao našu borbu u Srbiji dalje od toga, jer nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu i smrti šesnaestoro ljudi, ovde nije krenulo, setimo se, sa potrebom da se samo smeni režim Aleksandra Vučića, iako je taj cilj nedvosmisleno primaran. Tadašnja, u prvi mah, studentsko-prosvetarska pobuna izbila je kao erupcija duboko potisnutog nezadovoljstva sistemom koji proizvodi upravo takve tragedije kao svoju logičnu posledicu.

Budimo do kraja otvoreni prema sebi, ta nadstrešnica, na jednom vrlo simboličkom nivou, pala je pod teretom višedecenijske pljačke, ratnih i tranzicionih zločina, ubiranja najslađeg kajmaka u tom moru bola i patnje, udružene tajkunsko-partijske kontrole nad institucijama i potpunog potčinjavanja života ljudi u ovom kazamatu kapitalističkom jednoumlju. Drugim rečima – pala je pod težinom profita na periferiji.

Zato opštenarodni ustanak koji traje godinu i po dana politički artikuliše generaciju koja više ne pristaje na to da živi u društvu permanentne nesigurnosti, poniženja i eksploatacije, te je zamah te pobune upravo bio u činjenici da je, makar intuitivno, počela da dovodi u pitanje same temelje sistema. Toga u Mađarskoj ili pak Crnoj Gori nije bilo, ako ćemo ni po babu, ni po stričevima.

Iz ove pobune proizašle su različite forme otpora: pozivanje na sindikalne štrajkove, blokade raskrsnica i ulica, odlučivanje kroz direktnu demokratiju, pozivanje ljudi da udružuju u zborove i da preuzimaju stvari u svoje ruke, solidarnost sa radnicima i radnicama, pobune protiv eksploatatorskih kompanija, istrebljivanja naroda, davanja prirodnih resursa i zemljišta i još mnoštvo drugih stvari koje nismo mogli ni da sanjamo da ćemo moći da iznesemo u dvoboju protiv srpskonaprednjačkog režima.

Problem, dabome, jeste u tome što smo otišli u ustaljene okvire liberalnodemokratske arene, te, ako se sve završi samo na tome, da samo Aleksandar Vučić ode, a da pri tome sistem ostane, onda će se istorija, nažalost, ponoviti. Novi kolonijalni upravnici će preuzeti stare mehanizme, pa će tragedije poput one u Novom Sadu postati kontinuitet.

Ali nisu sve lađe potonule, odjeci ove pobune će se tek pokazati u budućnosti, pošto se trenutno pronalazimo u ovom vrlo umarajućem vakuumu u kojem se čekaju navodni izbori, ali, bilo kako bilo, Srbijatriji nije potreban ni mađarski ni crnogorski scenario, već njen sopstveni scenario u kojem je potrebno promeniti odnose moći koji proizvode nove vučiće.

Pobuna koja traje već godinu i po dana ima svoje uspone i padove, talase energije i periode zamora, ali ona je već učinila nešto što je do juče delovalo nemoguće – pokazala je da politička alternativa postoji. I ne samo da postoji – već da se rađa iz same društvene stvarnosti, iz tog neprestanog pakla koji ovaj periferni sistem stalno proizvodi.

Da ne tupimo dalje, mađarski i crnogorski scenariji su modeli stabilizacije kroz smenu njegovih upravljača, dok pobuna u Srbiji je u prvom naletu imala potencijal da ode mnogo dalje, što ne znači da ga i dalje nema, jer joj je to sve vreme u temelju, ali bi joj referenca na scenarije iz susednih država bila samo korak unazad. Taj scenario smo već prošli sa Miloševićem i onda smo došli do Vučića.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.