Foto: Miroslav DragojevićKako ograničiti širenje zaraze?
Prima facie, odgovor valja prepustiti medicinskim stručnjacima.
Nasuprot, do sada je odlučujuću reč imala politika, njen vrh.
Ali evo pitanja za sve: Da li je virus aktivniji noću?
Da – čini mi se da je u datom kontekstu noć „izazovnija“ od dana.
Naročito pod pretpostavkom da smo budni i da se nalazimo izvan naše adrese.
A i na „domaćem ognjištu“ je „pokretljiviji“ kad se smrkne, ako/kada se okupljamo na privatnim zabavama i proslavama gde se priča, pije, jede i puši, možda i pleše, peva, karta se, prijateljuje, druži ili/i grli i ljubi?! – a naravno sve tô ne može da se čini, ili bar ne delotvorno, s maskom na licu!!
Pa makar tű ionako nedovoljnu branu klicama čas skidali, tj. spuštali, čas opet navlačili (ili pak odlagali sa strane), a ruke medicinskim (sic!) alkoholom često trljali!
Dok „čuvene“ Fligeove kapljice lete na sve strane!
I u kući i van nje.
Elem, ako smo uveče, tj. noću van stana u kojem uobičajeno obitavamo, pa još i u zatvorenom javnom prostoru – a naš radni dan je po pravilu završen (osim za tzv. treću smenu) – onda je virus najaktivniji.
Postajemo izvori, prenosioci, odnosno primaoci njegovi.
I nesvesni toga, olako držeći da smo navodno otporni, talični, da virus neće baš nas da pogodi.
Bilo da smo na nekoj javnoj predstavi, u ugostiteljskom objektu – na vodi ili na suvom – ili u tržnom centru, klubu, kladionici, teretani, kockarnici i na sličnim atraktivnim „osetljivim“ mestima.
Jer, u tom noćnom periodu, u provodu – pogotovo na koncu jeseni i zimi, kada je dan (naj)kraći – i na pomenutim lokacijama mi nismo sâmi (iako smo često usamljeni, s mobilnim u ruci!) i pokušavamo da se odmorimo, da se opustimo.
Obično uz različite stimulanse a u zagušljivom okruženju.
Tada samodisciplina, pažnja popušta, mnoge brige guramo u drugi/treći plan – pa i koronu.
Zaboravljamo na opasnost od nje i na odgovarajuće mere zaštite.
Neretko umorni, omamljeni, mnogi (i) nezadovoljni životom, mestimično depresivni, zbijeni, redovno u grupi, za stolom, za šankom ili u redu pred kasom, odnosno kabinom za presvlačenje odabrane odeće koju kupujemo, na spravama za vežbanje, u javnom prevozu – mi dolazimo u direktnu i ozbiljnu (ne)priliku da se obilato povežemo s pošašću.
Stoga, umesno je što pre bitno smanjiti šansu da postanemo deo zloslutne epidemiološke statistike.
U prvom redu, ograničiti radno vreme tih potencijalnih žarišta i strogo kontrolisati da li su doista tokom noći zatvoreni – recimo od 20h, pa do osam ujutru (pri čemu ta restrikcija ne bi važila za apoteke, prodavnice hrane i strogo nadzirani javni prevoz).
Za škole i visokoškolske ustanove svesti nastavu na najnužniju meru – kombinovanu sa online modelima – sve dok se epidemiološka situacija osetno ne popravi.
Proširiti obaveznu upotrebu sertifikovanih vizira, naročito kod pružalaca neposrednih usluga.
A kvalitetne maske za lice moraju da budu dostupne/deljene maltene na svakom uglu.
Da budu krajnje jeftine – ako ne i na mnogim punktovima i besplatne! – i da se redovno menjaju više puta dnevno.
Takođe, oštro a po zakonu, kažnjavati zaboravne, nemarne, odnosno bahate.
I neodgovorna „odgovorna lica“ u rizičnim objektima i „hrabre“/nonšalantne njihove korisnike!
A šta je pri svemu tome sa uživanjem osnovnih ljudskih prava, posebno s pravom na rad i obrazovanje, šta sa slobodom preduzetništva, sa egzistencijalnim interesima dela „male privrede“?
E, tű zalazimo na teren ne samo pravilne pravne kvalifikacije činjenica, već i konkretnog pravednog odmeravanja krucijalnih pravnih i društvenih vrednosti.
No, izgleda da je – bar u sadašnjem „trenutku“ koji traje i uvećava raznovrsne probleme – kapitalni javni interes zaštite narodnog zdravlja, komponovan s vremenskim (hitnošću) i lokacijskim faktorom – preovlađujući, (naj)važniji u datom društvenom miljeu spram ostalih.
Kratkotrajno (??) žrtvovanje manjeg dobra, da bi se očuvao ono veće, vrednije, šire.
Uz uslov brižljive i dosledne primene odnosnog „para vanrednog stanja u malom“.
Bez izuzetaka i favorizovanja bilo koga.
Bolje nego „policijski čas“, zar ne?
Plodotvornije nego ograničenje kretanja populaciji više nego zrelog životnog doba!?
S druge strane, kao nekakvo javno obeštećenje onima koji hipotetički postanu imovinske „žrtve“ ostvarivanja predmetnog prioritetnog javnog interesa, trebalo bi – pored ostralog – što pre posegnuti za naročitim privremenim instrumentima dozirane poreske javne politike, osobito prema određenim kategorijama privrednika (olakšice i drugo).
Jer, načelo jednakosti građana pred javnim teretima ne bi smelo da bude dobrano zaljuljano!
Sve u svemu, u sadašnjem opako kriznom pandemijskom razdoblju – pored specijalističke zdravstvene struke i, naravno, političke „elite“ – pravo na sopstveni javni stav imaju i pravnici, ekonomisti, psiholozi, pedagozi i sociolozi.
Zašto ne i svi ostali koji mogu da pruže razuman predlog, zapažanje, primedbu, kritiku?!
Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Jedino izvesno da Stefanović nije Vučićev naslednik u SNS
Na kupovinu stanova u Srbiji potrošene 4,2 milijarde evra
Bravo, profesore! Po naslovu sam očekivao drugačiji sadržaj, medjutim u pravu ste u svemu.
Ovo Vam kažem kao medicinski profesionalac koji se bavi ovom problematikom.