Posle završetka protesta, prvo pitanje onih koji u njemu nisu učestvovali uvek bude: “ A koliko je ljudi bilo?“. Ja obično odgovorim: „Pa jedan manje, jer si ti izostao!“.
Glavna zvezda postprotestne analize postao je Studio B – mutant Tatjane Lenard, Mirjane Baletić i Mile Štule.
Da se ne lažemo. Na protestu je bilo oko 15.000 ljudi i licitiranje brojkama je samo promena narativa koja koristi režimu.
Ta cifra je opomena kako za poziciju, tako i za opoziciju. Mora se priznati da se nije pojavila kritična masa. Nije se pojavilo onih 50.000 hrabrih koje je Sergej priželjkivao. Čak ni tema koja mora da ujedini sve pristojne, miroljubive građane nije bila dovoljno inspirativna da se potroši subota popodne na jednu plemenitu i društveno korisnu stvar. I to dodatno opominje, jer svi ostali pozivi biće manjeg intenziteta, jer će biti sa eksplicitnijim političkim sadržajem koji preti da odbije masu. Na primer, da li bi poziv „Za fer izbore!“ motivisao pučanstvo da ispuni Pionirski park? Ili „Ostavka!“? Ili „Ne damo Kosovo!“ Bojim se da su rezervoari potrošeni i da građani troše poslednje trzaje da se odupru diktaturi.
Da se ne lažemo. Na protestu barem trećina nisu bili Beograđani. I sam sam prevalio 200 kilometara da bih tabanao ulicama prestonice, sa jasnim ciljem i nepokolebljivom voljom. Ako bi nas neko zlonamerno uporedio sa sendvičarima, prevideo bi činjenicu da mi u Beograd dolazimo u ličnoj režiji (došao sam sopstvenim kolima, van radnog vremena, posle noćnog dežurstva), bez zloupotrebe državnih sredstava, bez pritisaka, pretnji, kvota, hiljadarke i sendviča. I, kako to kod Srba tradicionalno biva, šta god počiva na dobroj volji, individualnoj energiji i altruizmu, to se izvitoperi i nestane zbog hronične i kobne neorganizacije.
Protest je izgledao kao veliki organizam sa premalom glavom da kontroliše pokrete svojih ekstremiteta. Slabo ozvučenje, improvizovana bina, loša lokacija za početak bilo čega pokazatelj je neiskustva i nesnalaženja organizatora. Zar ništa nismo naučili posle 25 godina? Zar sadašnja generacija, obrazovanija, informaciono potkovanija, tehnološki naprednija ništa nije naučila od generacije koja je iznela tromesečne demonstracije 1996?
Organizatori, koji kao da insistiraju na anonimnosti, nisu bili dorasli izazovu već na prvom koraku. Odlučili su se za najgoru moguću soluciju – da ne govore ni Mirjana Karanović, ni Duško Vujošević. Takav kompromis je šamar svima. I onima koji su zbog pomenutog dvojca došli na Plato i onima koji su zbog toga negodovali. Ako već na početku pokazujete da nemate kičmu i da svoj stav pristajete da revidirate zbog orkestrirane kampanje tviteraških jastrebova, kako da Vam se veruje da nećete pokleknuti pred većim izazovima, onda kada noseći stubovi ovog totalitarnog režima počnu da se ljuljaju, a ranjena zver počne da divlja?
Da se ne lažemo. Sama ideja da se pomenuti dvojac pojavi na bini je bila suluda. Ono što privlači masu jeste manifestacija ujedinjenja, sabiranja, sabornosti, pomirenja. Za početak nije trebalo isturati ljude čija pojava deli, uz duboki naklon najboljem treneru u istoriji Partizana i ikoni srpskog glumišta. Zamislite kakav bi odjek imala najava da će govornici biti Siniša Kovačević i Biljana Srbljanović, Matija Bećković i Vladimir Kostić, Radoš LJušić i Milan St. Protić. Spojiti dve Srbije u jednu celinu protiv onih koji su sebe, svojim postupcima prema građanima i državi, ispisali iz opšte zajednice. Metaforički, oni ne pripadaju Srbiji, ni prvoj, ni drugoj. Oni pripadaju samo partiji kojoj su jedino verni i kojoj bespogovorno služe.
Da se ne lažemo. Bez jasne političke platforme nijedan protest protiv autokratije nije uspeo. Što se pre pseudorevolucionari, umišljeni čistunci i borci protiv vetrenjača opšte prakse otrezne i shvate da bez jasno artikulisanog plana i programa, bez političkih organizacija koje će pobuni dati sadržaj, bez opšteprihvaćenih lidera koji će svojim autoritetom predvoditi pokret, dovode se u opasnost da „uzmu slamu u bijelu ruku“ i da slamom vatru zanavek ugase. Jer dizati bunu usred zime kad joj vreme nije je dvosekli mač. Setimo se protesta posle predsedničkih izbora i kolone od desetine hiljada ljudi, koji su na kraju odustali što zbog praznika, što zbog letnjeg odmora, a u stvari zbog neorganizacije i nesposobnosti.
Da se ne lažemo. Ja ću i sledeće subote biti u Beogradu. Ovaj tekst ima za cilj da ukaže na greške, a ne da obeshrabri ili demotiviše. Naprotiv. Buna protiv dahija je počela. A vi tviteraši, poruka za vas – ne može se sloboda zadobiti na Tviteru sve duvan pušeći!
Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
