Dan kada bi Srbiji falilo 80.000 ljudi: O pretnji julskim izborima

Julski izbori?! Panika! Katastrofa u najavi! To je željeni efekat koji se pokušava proizvesti kod većinskog, pobunjenog građanstva, danima izloženog vrtenju kutija šibica koje u kuglici smotane aluminijumske folije kriju datum izlaska na glasanje. Ovce za šišanje se, međutim, ne pojavljuju, i rezultat akcije je ili zabavljeno posmatranje sa distance ili krajnje kontraproduktivna reakcija koja poručuje „samo ti vrti, pa ćemo na kraju izgaziti i tebe i sve te tvoje rekvizite, i još pride ti oduzeti novac kojeg si se naotimao od naivaca, nekada davno kada ih je još bilo“. U prevodu, i bez viška metafora, „slobodno raspisuj, ako smeš“. No, i najbesmislenije ideje ili radnje znaju podstaći smislene analize, pa tako i ova Žvalolinijeva može poslužiti za malo ležernog matematičkog pretpostavljanja.

Zvanični podaci su nepouzdano okvirni, i kazuju da oko milion građana Srbije letuje van granica zemlje – nije nemoguće da turističke agencije pomalo „ukrašavaju“ svoje brojke. Kako god, oduzmimo od navodnog miliona 200.000 hedonista koji preferiraju jun i septembar, zatim od 800.000 preostalih oduzmimo otprilike četvrtinu maloletnih, i dobićemo oko 600.000 potencijalnih glasača koji desetak julskih ili avgustovskih dana ne provode u Srbiji.

Kada dodamo – opet, po uslovno respektabilnim procenama – pedesetak hiljada ljudi koji tokom leta rade u inostranstvu, pa zatim dobijeni broj podelimo na osam nedelja, dolazimo do oko 80.000 ljudi koji na određeni letnji datum mogu biti nedostupni za glasanje. Kada se taj broj prepolovi za one koji će zbog izbora pomeriti odmor ili od njega sasvim odustati, kao i režimske robovlasnike i povlašćene robove kojima će biti naređeno da ne mrdaju iz svojih gradova, stiže se do omanje opštine „fore“ koju bi režim na taj način mogao postići. Ipak, kao da niko nije zabrinut što će najnoviji amoralni metod biti pridodat nezakonitim prednostima koje se odavno primenjuju. Zašto?

U vreme ustoličavanja danas razuzdane autokratije, na ulične proteste je redovno odgovarano rugajućim predlogom „Hoćete da idemo na izbore? Odmah raspisujem, pa da vidimo gde smo“. Postupak je instantno ubijao nadu za promenu jer je protivnička strana znala da u svojim redovima ne može da izvede sažimanje koje bi omogućilo iole uspešnu borbu protiv mutnih izbornih radnji.

Takođe, bilo je jasno i da je sazrevanje konstruktivnog besa antirežimske većine i dalje u fazi nerealne teorije. Zatim, tokom protesta izazvanih masovnim ubistvima dece i mladih počeo se javljati novi vid zastrašivanja u vidu pretnje letnjim izborima. Začudo, apsolutni užas koji se tada desio nije u ljudima probudio nagon da na bilo koji način kompromituju svoj letnji odah od košmarne stvarnosti. Režim je time dobro manipulisao, isprva izazivajući nemir putem ideje o izborima u temperaturno nedoba, pa ih potom raspisujući kada je bio siguran da ih neće izgubiti. Najvažnije, znao je da glasači nisu organski povezani sa onima za koje su glasali i da postizborna pobuna neće uzeti maha.

Sada se, što bi drugarice i drugovi kopirajteri rekli, desila promena paradigme. Pripadnici režima su ti koji se plaše izbora, kada god da se dese, a ako bi mogli da razmatraju opcije svakako bi im najprijatnija bila ona u kojoj se izbori odlažu dovoljno dugo da bi nekim čudom ili kvalitetnim radom Službe došlo do raskola u redovima pobunjenog naroda. Ponajviše, dobili bi dodatnih godinu dana za još bolje zametanje tragova nelegalno stečenog novca i pregovaranje sa moćnicima zemalja u kojima će se dotična sredstva trošiti bez opasnosti od izručenja. Što je najgore, imali bi vremena da pokušaju da dovrše rasprodaju svega što nas okružuje, te bi, ako bi u tome i uspeli, politička promena koja će neminovno uslediti imala gotovo kozmetički karakter. Da nikako ne zaboravimo ni da bi možda počeli da ispod stambenih zgrada kopaju tunele za metro.

Sve prethodno navedeno je toliko poznato da je, koliko god bilo uznemirujuće, odavno postalo monotono (što jeste zaista strašno), dok nas početna tema teksta zapravo dovodi do društvene grupacije koja nastanjuje nepotpuno istraženu a za ishod suštinsku demografsku teritoriju. Uz to, uglavnom zanemarenu od strane ustaničkih sličnomišljenika koji katkad imaju pogrešan utisak da se većina građanstva budi i pada u san sa mislima o svrgavanju režima. Razmatranje svakovrsnih konotacija letnjih izbora, pak, osvetljava i veliki procenat stanovnika koji „gledaju svoja posla“, i koji najtoplije mesece provode i tako što, na primer, u gaćama sede pored nasleđenih kuća u svojim vangradskim postojbinama.

Da li će ti normalni, dobri ljudi u predizbornu subotu uveče svojim ženama, ili one njima, reći: „Hajde da sednemo sutra ujutru u kola da odemo da glasamo, pa ćemo da se u ponedeljak ujutru vratimo ovde i nastavimo sa našim sadržajnim aktivnostima. Čak ne moramo ni da zavrćemo vodu u kući, mada bi ipak trebalo zatvoriti roletne“.

Da li su spremni da se liše komfora i voze par sati do odvratnog, užarenog grada, samo da bi čekali u redu i na kraju cele muke zaokružili nekakav broj na listiću? Da li im više nisu „svi isti“? Da li ih je društvena evolucija koja se odvijala u prethodnih godinu i po dana prvo dovela do primećivanja stvari koje postoje van njihovog nukleusa, pa im preko perioda razmišljanja i intimnog razgovaranja nametnula potrebu da učestvuju u nečem velikom i važnom? Na koncu, kroz proces ne prolaze sami, i neće im promaći da se u dvorištu sa leve strane zbivaju slične dileme, kao i da će se komšije da desne u predveče izbora misteriozno uzmuvati i neće roštiljati pored potoka.

Delovanje režima u prethodnih godinu dana navodi na zaključak da je nevidljivo mnoštvo njegova glavna preokupacija. Kada su studenti prošlog proleća ostalim građanima „dali zeleno svetlo“ da se samoorganizuju i pokrenu sopstvene vidove aktivne borbe, posledice su imale dvojako dejstvo. Jedno je bilo pozitivno, pošto je režim naveden na pravac otvorene institucionalne represije i ekstremnog sektaškog lojalizma koji mu je oduzeo i primisao da bi se sa njegovim predstavnicima moglo sesti za sto i razgovarati kao sa uvažavanja dostojnim ljudskim bićima.

Tako, eliminisana je opasnost od relativizovanja situacije, te značajno ublažena uvek lelujajuća pretnja da će evropske birokrate krizu usmeriti ka dramskoj antikatarzi. Negativni aspekt akcija građana organizovanih u zborove najvidljivije se očitovao tokom leta 2025. godine, kada je umalo uspostavljena atmosfera dve ekstremne, manjinske grupe – režima i pobunjenika – koje biju svoje sulude bitke, ometajući živote nevidljivog mnoštva. Moglo se tada, prvi put od 1. novembra 2024. godine, po pijacama i dečijim rođendanima čuti „dosta mi je i jednih i drugih“, što je bila slamka spasa koju režim sve do danas pokušava da prigrabi. Upravo iz tih pobuda se Žvalolini oblizuje kada ovih dana govori o studentima kao svojim „političkim protivnicima“, pokušavajući da ih ukalja u očima diskretnog čoveka koje su makar jednom zasuzile pred prizorima etički čiste srpske mladosti.

Umesto egzaktnih podataka koje je po ovom pitanju nemoguće izneti, moraću se pouzdati u subjektivni utisak da je do nedavno uspavana vojska stigla do Rubikona i upravo odbacuje i poslednji podsvesni impuls da ga ne pređe. Smatram, donekle empirijski budući da se nešto slično već dogodilo krajem devedesetih, da je tihi, diskretni čovek dostigao shvatanje da će ga „gledanje svog posla“ ubrzo dovesti do tačke kada će se pred narodnim sudom ili sopstvenom savešću pravdati da je „samo radio svoj posao“. Kada se to desi – a mislim da se ovde već desilo – pitanje je trenutka kada će kapije opsednute tvrđave pući. Naravno, do datog trenutka se dolazi koncentrisanom energijom odsudnog udarca. Oni pametniji među režimskim stratezima sve ovo vrlo uzimaju u obzir, i odložiće neizbežnost do daljnjeg. Ali ko zna, možda gubitak razuma prevlada. Možda u julu.

Autor je scenarista i filmski kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.