Moja sestra Emina je ponosna majka autističnog deteta. Samo roditelji dece sa invaliditetom znaju koliko ljubavi, odricanja i posvećenosti treba da biste ostvarili funkcionalnu komunikaciju sa voljenim bićem, da biste ga uključili u zajednicu koja ga okružuje i da biste mu pružili mogućnost da nadoknadi svoje nedostatke.
Karakteristike autističnog spektra su odsustvo pažnje, ritualno-kompulsivno ponašanje, socijalna alijenizacija. Međutim, problem ne leži samo u njihovoj nemogućnosti da adekvatno prime, obrade i reaguju na informacije iz „stvarnog sveta“, još je teže ispraviti predrasude koje okruženje stvara o njima.
To što oni ne mogu da shvate zakone i pravila „našeg sveta“ organskog je uzroka, ali to što mi njih guramo od sebe, zatvaramo oči pred tuđim problemom ili snebivajući se okrećemo leđa, posledica je naše sebičnosti, neodgovornosti i kukavičluka.
Priznajem da pronalazim dosta sličnosti u ponašanju dela mog naroda sa manifestnim simptomima autizma. Oni su isto zarobljeni u lavirintu laži i obmana iz kojeg ne mogu da pronađu izlaz. Komunikacija sa spoljašnim svetom je oskudna i ograničena refleksnom ksenofobijom i paranoidnom interpretacijom realnosti.
Taj svet je a priori opasan, nepravedan i antisrpski. Srbija u kojoj oni žive i kako je oni doživljavaju je pravoslavna oaza antiglobalizma, pravde i humanosti. Svi naši ratovi bili su odbrambeni i oslobodilački, pa samim tim nema zločina u samoodbrani! Sve naše komšije imaju tajne ili polutajne planove da nam otmu teritorije, da nas svedu na beogradski pašaluk, da nam oduzmu veru, tradiciju i identitet.
Tako je teško probiti tu debelu opnu zabluda i demagogije, ugroziti sigurnost i predvidljivost tog komfornog mehura u kojem je moguće da je Nebojša iz Beograda doktor nauka, jedan od Vulina srbijanski komandos, a Vučić transformers reinkarnacija Vožda.
Ali, ako volite svoj narod, ako ga doživljavate kao širu porodicu onda morate da brinete o svakom njenom članu podjednako. Pogotovo ako pretendujete da budete državnik. Ta pozicija obavezuje i sa sobom nosi roditeljsku obavezu prema građanima.
Nije tajna da postoje roditelji koji se stide svog deteta sa invaliditetom. Ono je samim tim zapušteno, odbačeno, odrođeno.
Arogantni i egocentrični političari ne ustručavaju se da javno vređaju deo svog naroda kao krezube, lakoverne idiote koji nikada neće shvatiti visoke standarde (kvazi)ideologije modernog i naprednog sveta. Takvi lideri navikli su da svoje visine dostižu gazeći druge i bacajući pod noge sve ono što im stoji na putu do zacrtanog cilja. Malo je reći da je jadan narod koji ustoliči takvog vladara.
Neki roditelji prihvate nedostatak svog deteta, žive sa tom činjenicom ili bolje reći pored nje, uz kompenzatorni mehanizam da utehu vide u (ako imaju) drugoj deci koja će ispuniti njihova životna očekivanja. Ovaj oblik zanemarivanja se može razumeti, ali se ne može opravdati jer roditeljska ljubav je kao srčani impuls, podređena je zakonu elektrofizike – ili sve ili ništa.
Moja sestra zvana majka-hrabrost, poput svih roditelja boraca, ima u sebi neiscrpnu ljubav i upornost koja je čini sposobnom da probije sve prepreke koje stoje između nje i te nežne, nevine i predivne dečje duše. Ona ne dozvoljava da je pokoleba ni dečja patološka tvrdoglavost, ni dugotrajna odsutnost. Uprkos tome, ona uspeva da napravi most između surove realnosti i njegovog bajkovitog sveta čiji je večiti stanovnik.
Tako i odgovoran državnik shvata mane i predrasude neistomišljenika i dovoljno je pametan da ne pokušava silom da ih savlada i ispravi. Time samo izaziva kontrareakciju, dodatno udaljavanje i još veće nepoverenje.
Potrebno je razumeti sklonost te kohorte da poveruje u jednostavna rešenja za složene probleme, potrebu da o njima neprekidno brine pater familijas koji je garant njihove sigurnosti, želju da unatoč svoje nasavršenosti sebe vide kao izuzetnost. Politika je umetnost pronalaženja koneksusa sa tim kraljevstvom poluistina i carstvom samoljubivosti. Prvi i najteži zadatak lidera nacije jeste da povezuje, da ujedinjuje, da od društva čini inkluzivnu zajednicu.
Na žalost u Srbiji je na vlasti roditelj najgore vrste. On nije od onih koji negira, niti je od onih koji prihvata različitost, još je manje onaj koji želi da se bori za „srca i umove“ neistomišljenika. Naprotiv! On je roditelj koji zloupotrebljava bolest sopstvenog deteta!
On naduvava mehur i zadebljava njegovu opnu kojom je obuhvatio većinu Srba. Medijskim halucinacijama, kontradiktornim i nepredvidivim ponašanjem, sa dijagnozom manično-depresivnog manipulatora on je ubedio birače da je njegova fatamorgazična bajka o pristojnoj i uspešnoj Srbiji realna i održiva.
Ali i njemu je jasno da sve ljude može lagati samo neko vreme. Problem je što u Srbiji postoji nezanemarljiv broj ljudi koje možete lagati sve vreme. Oni su ključ promena u Srbiji, jer bez njihovog uključivanja u izborni proces opozicija nema šanse za uspeh.
Treba biti strpljiv, uporan i istrajan u stvaranju veze između naše devastirane i njihove matriks Srbije. Ko pronađe program da se uloguje i kao Morfeus izbavi zarobljenu braću i dovede ih u opozicioni Zion, zaslužuje da uredi i vlada postvučićevskom Srbijom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
